Religija i Politika

Kao ljudski proizvodi religija i politika prestavljaju medjusobno povezana podrucja. Religiju nije moguce oznacavati kao dodatak politici, ili kao sredstvo politike za postizanje njenih ciljeva, bez obzira na cinjenice o kakvoj se politici radi.Religija nije stvar samo licnog uverenja, vec je covek stvara/ hramove/kao ljudske institucije, a koje putem profesionalizacije, i to posebnog staleza poprima i unutrasnju vlastitu dinamiku.Ako je i stvorena u svom pocetku radi zadovoljavanja konkretnih ljudskih potreba/ napr.crkvene opstine/, Te institucije su se posle svog osnivanja oslobodile i suprostavile svom osnivacu. On, covek postaje zavisan od Njih, a to radi koriscenja od strane istih. Religija i politika su vidovi covekova otudjenja. U dosadasnjem saznanju proslosti vidimo da su se religija i politika nalazile i u mogucnosti medjusobnog sjedinjenja, ali i do otvorenih konflikata. Razvoj religije i politike u istorijskom pogledu bio je u razlicitim perioda u svom usponu ili padu. Oduvec je covekova zelja bila da razjasni mnoge pojave, njemu nerazumljive, a narocito tajna prvobitnog postojanja. U tom razjasnjenju stvara se slika o Nadprirodnom. Tada se radjaju mitovi, koje ce na neki nacin oplemeniti covekov um, koji ce stvoriti uverenje u jedinstveno i sveobuhvatno ucenje. Objasnjavajuci i ujedno pokoravajuci se Nadprirodnom covek prelazi sa domena Mitologije u domen Religije, praveci razliku i vezu ova dva termina. U svom mitskom dobu covek je u nemogucnosti da razdvoji materiju od duha. U nekim krajevima ova pojava se lokalizuje i rasporedjuje na zivotinje, biljke ili minerale. U celokupnom istorijskom zivotu coveka prirodne sile i pojave su stalni predmet njegovog izucavanja. Nebo uvek privaci ljude da razmisljaju o mnogim stvarima, kao i Nadprirodnim. On ih oblikuje prema sebi, pa cak daje deo sebe. Kod mnogih naroda javlja se potreba da se uspostavi kontakt sa Nadprirodnim. To su bili vracevi. Fetisizam je period koji daje dosta upecatljivo razmisljanje coveka o uspostavljanju kontakata sa nad Nadprirodnim. Sa druge strane Antropomorfizam cine bogove blizim , realnim covekovom fizickom izgledu i duhovnom stvaranju. U Vavilonu, Egiptu i drugim krajevima nailazimo na pojavu, gde je verovanje da su bogovi izgledu poluzivotinje, poluljudi. Ovde se svakako u prvi plan istice da je potraba ljudi bila trazenje srodstva sa svojim precima. Nauka je to naslovila terminom Totemizam. Totem dolazi od reci koja u prevodu znaci bratsko srodstvo/ pleme indijanaca Alkouina u S. Americi/, koji se presonifikuje u boga kada u drustvenoj lestvici dolazi lik vladara. Iz svega do sada izucenog materijala naucnici nisu uspeli da izvuku nagovestaj o postanku coveka. Mozda se u velikom Epu Sumeraca objasnjenje vidi da je postojanje coveka prakticne prirode, tj. On oslobadja bogove od nekih poslova. U Grckoj mitologiji imamo pojavu da se mitovi javljaju "nasumce|, a bili su predmet stalne obrade. Interesantno je , da se u istoj Mitologiji, iz vremena Gigantomanije, pa Titanomanije, doba Herojstva javlja na kraju covek, kao najnize bozansko bice. U Anticko vreme mnogi narodi, koji su bili uveliko u svojoj religiji politeisticki nastrojeni, nisu imali nagovestaj o stvaranju jednog boga, transcedentnog, vecnog i svemoguceg. Bogovi i kosmicki elementi izradjaju iz prvobitnog stanja koje najcesce prestavlja Haos. Nakon nekoliko generacija bogova stvoren je covek. Da li je covek stvoren od bogova ili je to uradio Demijurg/Tvorac/. U Egiptu je , po njihovom uverenju postojao Okean/Nun/, kao bezoblicna magma. U Sumeru je to Hamu/ vodeno prostranstvo/. Ovaj deo ce i Biblija uzeti u svom "objasnjenu" stvaranja sveta/
Svi narodi traze pokretacki princip. Grci ga vide u Erosu/ Ljubavi/, Sumerci u Enlilu/ Vetru/. Kod Grka Niks/Noc/ odvaja uz pomoc brata Ereba, od Haosa spoljasnji diskos Zemlje i svod Nebo/ Uranos/. Kod Sumeraca Enlil/ Vetar/ razdvaja vodeno prostranstvo iznutra na dva dela Zemlju i Nebo.
Za anticke narode jedinstveno je to da su ljudska bica niza bozanstva, i da su potekli iz iste prirode. Tadasnji pogled na ljudsku zajednicu se moze objasniti o snu da se ljudi u toj zajednici nalaze u polozaju robova a bogovi su slobodna bica. Tu bi postojala slucajna razlika izmedju statusa i moci, ali i slicnost u prirodi.
Podela rada po malim mestima zbog razlicitog posla :zemljoradnja, gajenje stoke, zamatstvo, pa i trgovina, i ostvarivanja nekog bogatstva u tim mestima je bila stalna prilika za lutalacka plemena. Selo se opasuje zidom. Cuvari, ratnici se namecu kao vlast u naseljenim mestima. Rat postaje zanimanje. Bogatije zajednice sticu robove, a siromasniji nastoje da se docepaju zemlje ili dobara. Groblja i svetilista postaju sveta mesta, a verovanje u zagrobni zivot pokazuje se na ostatcima po grobovima: to je bilo snabdevanje pokojnika. Megaliti/ Stele, Obelisci,Betli, Kromleh/, su nadgrobni spomenici koji zamenjuju nekad zrtvovanje robova, ili zene pokojnika. Grob dobija oblik kosnice/Telos/ ili cetvrtaste sobe/Dolmen/.
Zemljoradnicki narodi su zavisili od prirode, pa je i njohova religija zasnovana na prirodnim silama, dok su noadi imali druge bogove. U tom spletu, covek koji tumaci mitove/price o bogovima/, i koji ih okuplja u hijerarhijskom redu /Panteon/, gde se dobija prilika da svako izabere sebi svog zastitnika. Ovom prilikom se stvara nov sloj drustva, svestenstvo. Selo prerasta u grad, a svestenici biraju kralja, koji je kasnije vojni staresina. Kralj mora biti svemocan da bi mogao regulisati odnose ljudi i bogova. Od pecinskog slikastva koje je bilo omiljeno kod lovaca, pa nomadskih pastira, covek vajanjem malih kipova, a kasnije i vecih predmeta, vrsi prelaz od umetnicke obrade od zadovoljavanja svojih potreba ka otudjenju od njih. Umetnicki predmeti se rade da bi se privoleli bogovi, a sve to radi zivota sa smrtnicima, ili velicanje kralja i dostojanstvenika. Grade se hramovi , dvorci i kraljevske grobnice u znak poslusnosti podanika. Svestenici stvaraju pismo da bi njime imali bolji uvid u porez koji hram treba da dobije. Sada su ti pisari nov drustveni upravljaci stalez.Upocetko piktografsko/ simbolicni crtezi/, pismo preazi u ideografsko, a kojima se asocijacijom misli dodaju dopunska apstraktna znacenja, i da bi u kasnije vreme bio fonetski znak jednog glasa. Egipcani pisu hijeroglifskim pismom, dok je u Mesopotamiji klinasto pismo.
Kao odraz i sastavni deo drustvene prakse, mit objasnjava ustanove, obicaje i odnose, a narocito religijsko-madjijske obrede. Medjutim i dalje madjija zavisi od mita. Madjijski mit javlja se naporedo sa mitom o poreklu, kao bitna drustvena sila koja objedinjava zajednicu a i razvija osecaj jedinstva. Ali jedna mitologija ne moze da cini osnov religije. Na svakom mestu se konstatuje da se u zapetljanost price , koje cine najbitniji deo mitologije, nalazi se jedan duhovni elemenat. Taj elemenat prestavlja stvarni pocetak monoteizma. U istoriji prvi put da ceo jedan narod propagira monoteizam, bio je narod Biblije. Borba izmedju dve antagonisticke teznje, napretka i prepreke, religija dobija monoteisticki princip u Kananskoj zemlji. Kod Grka i Rimljana moralni princip vezan je za duhove besmrtnosti i ponovnog radjanja. Sve ove teznje ka vecoj poboznosti, do tada nepoznatoj moralnoj plemenitosti dovode do verovanja u jednog boga Spasitelja. Biblija uzima Vavilonske mitove menjajuci im duh u potpunosti. Vera u to da je Bog jedan, da je bestelesan, da je vecan, i da se Njemu moze uputiti samo molitva.Da su Proroci su verodostojni, a da je prvi prorok Mojsije, i da Tora/Deset Zapovesti/pocinje od Mojsija, i da je ona neizmenljiva, da je sveznanje, da Bog nagradjuje ili kaznjava, postovanje ili krsenje Tore, da ce doci Mesija-Spasitelj, i da ce mertvi vaskrsnuti. Dakle, ovde vidimo Otkrovenje/ bozije reci iz usta Proroka/, kao i nagrade i kazne.
Osvrnimo se u kratkim crtama u vreme Rimske Imperije/ kao Principata/i mesta religije. Nakon asimilacije elemenata civilizacije stare Italije, i stavljanje u grcku skolu, Rim u vreme imperatora Augusta ima potpuno posedovanje u svim redovima intelektualne aktivnosti. Grad nema jednak domen sa Grckom, on strazuje novi put, neprevazileci Grcku. Religija u vreme Augusta pojavljuje se kao izraz vise savrsen od Rimskog genija, kojeg mozemo pratiti u formiranju i progresu Grada. Religija dospeva na kraju Republike u punu zrelost. Ipak Rim nema jednak domen sa Grckom, On istrazuje novi put neprevazilazeci Grcku.Ovaj period naglasava vrhunac genija. Posto pricamo o Rimskom geniju, ne radi se, ponovimo to, o jednoj nepromisljenoj snazi, jednom koherentnom skladu, takoreci ciste sposobnosti naroda, a jos manje rase. Ako jedan narod, za kojeg cinimo gresku jedinstva porekla i cime ne mozemo zaustaviti sustinu etnickog, to je Rimski narod. Ko su Oni? Rimljani, Oni pravi Rimljani, ne vezuju se za ovo pitanje nego samo jednom vaznoscu drugorazrednog znacaja, a savladavajuci nekoga. Recimo i to, da se pokusavalo autohtona mesavina nazvana Sicules Aboriginol, malo po malo konstituisala od tribu vagabunda, poreklom verovatno iz Evrope, zatim jednom fuzijom Latina, Sabinjana i Etruraca daje i ishod Njih samih, je slabo definisana mesavina. Kako se Rim poceo bogatiti elementima vise ili manje vaznim , uzajmljenim od pobedjenih naroda, pre svega na Apeninskom poluostrvu pa i Mediteranu, uzimajuci im ideje, umetnost i ljude, tako je i On nastajao. Stanovnistvo Grada koji daje ton Rimske civilizacije konstantno se obnavlja.. Vodeca aristokratija, i bez sumnje najstabilnija, kroz vekove rimske istorije rekonstruisala se vise puta. Koliko u vreme iperatora Augusta je ostalo starih porodica/ patricija/ iz vremena Republike?Teodor Momzen /1817-1903/, nemacki istoricar, koji je napisao Rimsku istoriju, racuna na tridesetak patricija.
Rimski narod imao je snaznu sposobnost za asimilaciju ideja. Narod seljaka i ratnika, sto ce reci Rimski narod formira se u samoj promenljivosti, radu i naporu, padu i triumfu. Konstatujemo jednu izvesnu koherentnost u evoluciji Rimske civilizacije. Intelektualna klima koja je vladala u Gradu, sa starom tradicijom, a pod uticajem raznih grupa prenosila se iz generacije u generaciju. Veliki ljudi su uzimani za primer, a veliki pisci se tretiraju misaono. Religija, umetnost i literatura su u samom vrhu Rimskog genija. Drugi aspekt Rimskog genija bio je Grad. On je bio izlozen invaziji mediteranskog zivota. Rimljani su ziveli medju bogovima. Oni se krecu medju njima, pa je i svet izgledao boziji. U klasicnom dobu bogove nalazimo svuda i na svakom mestu: sela, raskrsnice gde se okuplja narod. Bogovi su za njih radni i tacni, ali bez emocija i koji ne poznaje problem srca. Rimljani su uzimali i druge bogove kao svoje, davajuci im avanture, grupisuci ih, i to je bila Prva Trijada koja je vladala na Kapitolu. Etrurci su imali svoje svestenstvo, svoju kosmogoniju, skole i doktrinarne knjige, a Rimljani su prihvatili najosnovnije iz te organizacije. Zakoni kraljeva, poreklo prava, racunanje godine, kalemdar letopise, Pontifex, poreklo istorije, imaginaciju bogova, muziku i ritam recim sjaj svecanosti. Velicina kojom se povecava Rimska misao, religiozna slabi ispraznujuci se iz svoje sadrzine. Spoljasnjost religije, kult i njegova administracija zamenjuju integralno, i nije to vise ona poboznost, to je jedna skorosnja ideja, ona od Grada. Kapitol se cini kao simbol politike i manje religije. rezon je sada vise od religioznog sentimenta. Jos od Zakona 12 tablica/ Zapisano obicajno pravo/ preko Rimskog prava, pitagorejaca nastavlja belezenje laicke drzave. Ovaj momenat u istoriji Rima a za Rimski genij jeste jedan od najkarakteristicnijih aspekata u njenom postavljanju. To je sada gradjanski Rim. Grad je bio prestavljen og njegovog Senata, koji je imao autoritet, koji je podjarmljivao sve pa cak i bogove. Bogovi su se identifikuju sa Gradom, i u sluzbi su njegovih interesa. Gradu je podredjeno sve od stalne duznosti, radjanja, zenidbe, zivljenja i umiranja. Gradu se sluzi i obradjujuci polja, borbom misli i reci a sve radi zastite, kao i borba partija kao forme patriotizma. Rimski narod je jedna armija, u koj je paznja svakog za stvar Grada. Sve je u sluzbi Grada.
Best from Serbia!