среда, 04. фебруар 2009.

Muzika/Romantizam

OPŠTE KARAKTERISTIKE KOMPOZICIJA ROMANTIZMA

Kompozitori instrumentalne muzike romantizma su: Šubert, Veber, Šuman, Mendelson, Šopen, Paganini, Berlioz i List. Suprotno 18 veku gde je u centru pažnje bio sonatni oblik, romantičari su negovali minijaturu, koja je više odgovarala njihovoj težnji da izraze subjektivnu misao. Minijatura je imala najviše zastupnika u klavirskoj literaturi. Sonata je doživela mnogo izmena. Osnov od koga su polazili svi kompozitori bila je betovenska sonata, koja je ostala nedostignuta. Kod njih se oseća intencija ka preovlađivanju glavne teme i povezivanju stavova zajedničkim ideajma. Do nastanka simfonijske poeme sa jedne strane doveo je uticaj programa, a sa druge težnja ka monotematizmu.
Vokalno-instrumentalne kompozicije su oratorijumi koji su pod velikim uticajem baroka i klasike, a romantizam unosi i lajtmotivsku tehniku.
Prve solo pesme mogu se smatrati tvorevinom Šuberta. Pod njegovim uticaje neguju ih mnogi kompozitori produbljujući im sadržaj i ističući deklamatorske elemente.
Još jedan momenat karakteriše instrumentalnu muziku 19 veka-pojava virtuoziteta u izvođenju naročito na klaviru i violini.

FRANC ŠUBERT


Šubert je predstavnik ranog romantizma. U njegovim delima zapažamo ideje novog pokreta koji se tek strvarao i suprotstavljao klasici, a naročito izrastanje tog pravca iz narodne pesme, sa njenom melodičnošću i naivnošću. On je dao prve uspele primere onoga što su nastavili da neguju drugi romantičari: solo pesme, klavirske minijature, slobodnije tretiranje simfonijskog oblika. Na njega je veoma uticao Betoven.
Dva datuma bila su značajna u stvaranju njegovog renomea: kada mu se ime prvi put pojavilo na pesmi «Pastirova tužbalica» i kada je pevač Fogl izveo «Vilinskog kralja».


Njegove solo pesme karakteriše svestranost u tematici i atmosferi. Imao je jednostavan, prirodan i svima pristupačan vokalni stil. Nikada se nije doticao virtuoziteta. Komponovao je po svim sižeima koji su mu dolazili pod ruku-lirskim, epskim, dramatskim i svim mogućim žanrovima poezije. Njegove pesme su uglavnom kratke ali ponekad dobijaju širinu poeme. Klavirska pratnja nejčešće je slikovita, ilustrujući osnovnu ideju ili pojedine scene.
Komponovao je oko 600 pesama od kojih su najpoznatije po Šilerovim (Gnjurac) i Geteovim stihovima (Divlja ružica, vilinski kralj). Od ciklusa najuspešniji su «Lepa mlinarica» i «Zimsko putovanje (Miler). Posle smrti izdate su njegove poslednje pesme iz 1828. pod naslovom «Labudova pesma» (najpoznatija «Dvojnik»).
Šubert je prvi majstor klavirske minijature i njegova klavirske dela predodređena su za intimno muziciranje i nemaju koncertni bljesak. On je takođe značajan na polju kamerne i simfonijske muzike. Od 15 gudačkih kvarteta najbolji je iz opere «Rozamunda». Od simfonija najpoznatije su «Nedovršena» (zato što ima dva stava) i simfonija u C duru.

KARL MARIJA VEBER


Veber je prvenstveno tvorac nemačke nacionalne opere, ali je takođe značajan na polju instrumentalne muzike. Negovao je prve romantičarske minijature, a posle Mocarta komponovao je najbolje koncerte za duvačke instrumente. Obogaćenje boja u njegovom orkestru predstavljalo je osnov na kome se izgradio orkesterski stil druge polovine 19 veka.


Centralno mesto u njegovim kompozicijama zauzimaju klavirske kompozicije i koncerti za duvače instrumente. Od 12 klavirskih sonata ističe se ona u As duru. Od klavirskih tema sa varijacijama ističu se «Lepa Minka» i «Poziv na igru».
Koncerti za rog, klarinet, flautu i fagot.
Kamerna muzika uz klavirsku saradnju takođe ima značajno mesto.

ROBERT ŠUMAN


Šuman je tipično romantičarski kompozitor. On je pokazivao interes za razne umetničke grane i borio se protiv nazadovanja u muzici (pokretač muzičkog časopisa u kome je žigosao salonsku muziku). Učio je klavir i želeo je da bude pijanista, međutim povredio je prste i morao je tako da se preorijentiše na karijeru kompozitora. Umro je u duševnoj bolnici. Njegov stil izrasta iz klasike i mnogo duguje Betovenu (duboka ekspresivnost). On je našao svoj izraz u klavirskim delima, solo pesmama, kamernim, simfonijskim i vokalno-instrumentalnim kompozicijama.


Većina klavirskih dela je programskog karaktera. Najpoznatiji ciklusi minijatura su «Leptiri» i «Igre Davidivih saveznika».
Komponovao je varijacije «Karneval» i «Sitni prizori na četiri note» (aesch)
Posebno ga je zanimalo područje vokalne muzike i komponovao je za muške, ženske, mešovite horove, ali najbolje su njegove solo pesme.
U svojim simfonijama često je bio inspirisan programom, a njegov koncert za violončelo i koncert za klavir i danas čini standardni koncertni repertoar.
Ono što je veoma važno za ovog kompozitora jeste da je komponovao za decu. Ciklus «Dečje scene» predstavlja muziku od deci, zapravo decu viđenu očima starijih, a «Album za mladež» je prilagođen tehničkom izvođenju dece.
Jedina opera koju je komponovao je «Genoveva».






FELIKS MENDELSON


Mendelson je melodičar kod koga preovlađuje intelekt i uravnoteženost misli i oblika. Njegova dela imaju jasnoću, a tretiranje harmonije podseća na osobine kompozicija klasičara I zato ga nazivaju “klasikom romantizma”. Njegova delatnost je mnogostruka: pijanista, dirigent, kompozitor, pedagog i organizator. Bogati dom omogućio mu je kontakt sa vodećim muzičarima i kompozitorima tog vremena. Bio je osnivač prvog nemačkog konzervatorijuma.



Najznačajniji događaj prvog perioda života i rada bilo je izvođenje Bahove pasije po Mateji koje je imalo takvo značenje da je bukvalno vaskrslo zaboravljenog kompozitora. U Londonu i Škotskoj je izvodio svoja dela i kao rezultat tog putovanja nastala je «Škotska simfonija».
On ima individulani stil melanholičan i elegičan raznežen i sentimentalan, ali uvek pod prismotrom budnog intelekta. Međutim u izvesnom broju kompozicija elegičnost prelazi u sladunjavost, a elegancija postaje salonski razvodnjena.
Na prvo mesto među klavirskim kompozicijama dolaze 48 «pesama bez reči», lirskog karaktera.
Njegove orguljske kompozicije nagoveštavaju novi stil, iako je pod velikim uticajem Baha.
Od koncerata se naročito ističe violinski e mol koncert.
Pisao je muziku za pozorišne komade: Sofokle-Antigona, Rasin-Atalija, a posebno se ističe muzika za San letnje noći koje je njegovo najbolje delo.
Napisao je oratorijum «Pavle», pod uticajem Hajdna i Hendla, kao i «Ilija».

FREDERIK ŠOPEN


Šopen predstavlja jedinstvenu pojavu u istoriji klavirske muzike, naročito u pogledu uvođenja novih oblika ili oživljavanja starih. Njegov stil je neobično prefinjen, a istovremeno dostupan velikom krugu slušalaca. Šopenova inventivna melodija je spontana, emotivna uvek originalna i obuhvata celokupnu skalu ljudskih osećanja. Pored solo pesama, klavirskog tria i sonate za violončelo i klavir sva ostala dela su posvećena klaviru.
Šopenov udeo u bogaćenju klavirske tehnike sastojao se u oslobađanju prstiju svakog ograničenja. Mendelson ga je smatrao jednim od prvih pijanista, zajedno sa Paganinijem čije sviranje uvek izaziva iznenađenja.


Dubuko nacionalan i posvećen svojoj rodnoj Poljskoj komponovao je tokom čitavog života poloneze i mazurke. Mazurke-igre u ¾ taktu, iam mnogo sličnosti sa valcerom, ali se od njega razlikuje umerenijim tempom i energičnijim ritmom. Poloneze-igre starog poljskog plemstva, slike,njihovih svečanih povorki i trijumfalnih pobeda. Imaju viteški karakter, ¾ ritam i oblik složene pesme.
Šopenovi preludijumi nemaju više karakter uvođenja u fugu ili svitu, kao što je u baroku bio slučaj, već su kod njega postali samostalni. Uglavnom predstavljaju trodelnu pesmu, a ređe složenu.
Ni skerco više nije samo deo sonate, simfonije ili kamernih kompozicija.
Savlađivanje tehničkih teškoća etida zahteva visok stupanj izvođačke veštine. Njih je Šopen uzdigao do kvaliteta umetničkog dela i namenio ih koncertnom izvođenju. Najpznatije su «Revolucionarna» i «Zimski orkan».
Komponovao je balade (g mol), valcere (Minutni) i nokturna (romantičarsko opisivanje noćnih sanjarenja o nedostižnoj sreći). Nasuprot nokturnima u empromtima tehnički biljantni okvirni delovi zaokružuju lirski i raspevani centralni odsek. Najpoznatije su «Berseza» i «Barkarola».

NIKOLO PAGANINI


Paganini je do te mere unapredio vešzinu sviranja violine ju je učinio nepristupačnom za mnoge tadašnje virtuoze. Rođen u Đenovi, još je kao dete dopbio na poklon svoju prvu Gvarnerijevu violinu i od nje se nije rastao čitavog života. Za njega kažu da je mogao tačno da svira i na raštimovanoj violini. Predpostavljalo se da tajna njegovog uspeha leži u načinu štimovanja i specifičnosti instrumenta.


Što se tiče kompozicija, arija sa varijacijama poslužila je kompozitorima violine da razviju svoje moguućnosti posmatranje jedne teme sa više aspekata. Pored kapriča negovan je i koncert. Među Paganinijevim kapričima ima i dobrih i loših jer mu je tehnika bila cilj.
Pored toga napisao je i 12 sonata za violinu i gitaru, 3 kvarteta sa gitarom, 2 violinska koncerta, Moto perpetuo (Allegro jednog koncerta) i nekoliko varijacija. U svim kompozicijama tehnika dolazi u prvi plan.


PROGRAMSKA MUZIKA ROMANTIČARA

Pojam programske muzike koja služi kao ilustracija vanmuzičkog doživljaja, dakle čiji je sadžaj poznat, pojavio se nasuprot apsolutnoj instrumentalnoj muzici bez programa i naslova. Berlioz i List, najizrazitiji predstavnici programske muzike romantizma nisu se zadovoljavali samo naslovima, kao što je to bilo sa ostalim zastupnicima ovog načina komponovanja. Oni su davali literarna objašnjenja svojim kompozicijama i ukazivali na dela koja su ih inspirisala. Tako su još više približili književnost i muziku. Provodeći jednu glavnu misao kroz sve stavove, Berlioz je utro put Listovoj simfonijskoj poemi i Vagnerovoj muzičkoj drami. Berlioz i List su uneli mnogo novina na području orkestarske i klavirske muzike i tako nagovestili pravce novije muzike 20 veka.


HEKTOR BERLIOZ


Berliozova želja da bude muzičar i kompozitor nije se poklapala sa željom njegovih roditelja, koji su hteli da se on bavi medicinom, tako da nije imao finansijsku podršku. Zbog toga nikada nije stekao pravo muzičko obrazovanje i u početku se amaterski bavio kompozicijom. Međutim on je uspeo da se izbori za svoje mesto u istoriji muzike. Karakteristična monumentalnost i ogroman izvođački aparat, vode svakako poreklo iz muzikwe francuske buržoaske revolucije. No, umetnost kombinovanja boja na slikarski način i obraćanje pažnje svakom instrumentu, kao i neobično živa mašta, bili su tipično njegovi.


Prvi datum važan za njegov uspon bilo je takmičenje za rimsku nagradu (i time boravak u Italiji). Konačno je posle mnogih pokušaja uspeo sa kantatom «Sarandapala». Iste godine napisao je svoje najbolje delo «Fantastičnu simfoniju». Sam kompozitor je ovo delo nazvao instrumentalnom dramom i dao joj podnaslov «Epizode iz života jednog umetnika». U njoj je opisao svoj život i ljubav prema Henriet Smitson, engleskoj glumici koja ga je oduševila kao Ofelija. Kao nastavak FS komponovao je «Leliju» ili «Povratak u život», lirsku monodramu sa solistima, horom i orkestrom. Nevidljivi izvođači su iza pozorišne zavese, a glumac sam deluje na sceni sve do poslednjeg monologa kada se zavesa diže i orkestar postaje vidljiv.
Pošto je bio razočaran zastarelošću muzičkog života u rimu, odlučio je da upozna život italijanskog seljaka i kao rezultat bavljenja time nastali su «Harold u Italiji» i opera «Benvenuto Celini».
Po povratku u Paris počeo je život kritičara, feljtoniste i kompozitora. Tu je komponovao «Romea i Juliju» i «Rekvijem». U izvođenju rekvijema imao je 80 soprana, 60 tenora, 70 basova (hor od 800 glasova), 25 prvih, 25 drugih violina, 20 viola, 20 violončela, 18 kontrabasova, do 8 pari timpana. Pored opera najznačajnije delo ovog perioda bilo je i «Prokletstvo Fausa», kompoziciju za soliste, hor i orkestar oratorijumskog tipa.
Berliozove uvertire komponovane za drame i opere, uglavnom su jedine ostale na reperoaru, pošto se dela za koja su napisana odavno više ne izvode.

FRANC LIST

List je bio pijanista, kompozitor, dirigent, kritičar, organizator muzičkog života. Bio je na čelu tada napredne muzičke škole koja se suprotstavljala konzervativnoj lajpciškoj.bio je veoma obrazovan umetnik i družio se sa tada najopznatijim umetnicima. Zajedno sa Šopenom ostao je jedan od najpopularnijih kompozitora kod široke mase slušalaca. Tematski, formalno i harmonski nagoveštavao je minijature impresionista, a oblik simfonijske poeme koju je stvorio našao je svoje najeminentnije zastupnike u delima Štrausa i Smetane.
Prvi period života karakteriše školovanje i turneje po Evropi (izvodio transkripcije, varijacije, klavirske obrade), drugi je proveo u Vajmaru kao organizator gradskog muzičkog života i predstavnik novonemačke škole i tada se mnogo više posvetio originalnom stvaralaštvu.

Svoju kompozitorsku delatnost List je posvetio klaviru, orkestru i crkvenoj muzici. Njegova harmonija je bogata i obluje čestim, oštrim i grubim obrtima.
List je bio prvi koji je napravio klavirske izvode za Betovena, Baha, Berlioza i Vgnera.
Od koncertnih varijacija značajne su «Dramatske fanazije», «mađarske rapsodije».
U originalnim klavirskim kompozicijama javio se kao romantičar koji svoja osećanja izražava osećajno, sa virtuozitetom i naglašenom dramatikom. Poznati su ciklusi: godine hodočašća, poetske i religiozne harmonije, utehe, ljubavni snovi.
Etide:večernje harmonije, sećanje, lakoća, šumsko žuborenje.
Najzreliju fazu Listove tehnike kao pijaniste i kompozitora predstavlja sonata u h molu.
Orkestarska muzika obuhvata simfonijske poeme i dve simfonije. U simfonijskim poemama se skoro uvek odražava dualističko raspoloženje borba između- dobra i zla: šta se čuje u planini, Taso, prelidi. Poslednja i jedna od najdužih poema je «Ideali» na kojima je List ispisivao odlomke iz istoimene Šilerove pesme.
Simfonije: «Faust simfonija», «Dante simfonija».
Napisao je dve mađarske mise sa orkestrom: granska i mađarska krunidbena misa. U jednom svom oratoriju inspirisao se Ćirilom i Metodijem.


RAZVOJ OPERE U 19 VEKU

Centri opere u 19 veku bili su Francuska, Nemačka i Italija. Danas je od bezbroj opera iz tog perioda samo mali broj na repertoaru. Uloga opereje bila dominantna u vreme romantizma. Prva polovina veka pripadala je Italijanima (Rosini, Belini, Doniceti). Majerber je komponovao više kao predstavnik veike francuske opere, nego kao kompozitor nemačkog porekla. U drugoj polovini javljaju se Verdi i Vagner.
Od barokne opere nasledila je podelu na ozbiljnu i komičnu. Motivi za libreto često su uzimani iz srednjevekovne ili bliže nacionalne prošlosti. Tematika se povezivala sa aktuelnim političkim događajima. Takođe romantičari su se inspirisali savremenim dramama i romanima. Vagner je prvi izvršio simfnizaciju opere i podelu na prizore umesto nekadašnjih brojeva. Zahvaljujući njemu muzika je postala podređena dramskoj radnji, a opera se pretvorila u muzičku dramu.
Verističke i lirske opere kasnog romantizma tražile su nove teme, naročito ljubavne tragedije jakih strasti, nasuprot Vagnerovoj mitologiji. Kao suprotnost ovoj operi na kraju 19 veka javila se Debisijeva.






FRANCUSKA OPERA
- od buržoaske revolucije do drugog carstva –

*Opera u doba revolucije i Napoleona

Namesto dvorske počela je da se razvija opera sa revolucionarnom tematikom kao što je Gosekov «Trijumf republike» i Gretrijev «Praznik razuma». Njene glavne odlike bile su monumentalnost, apoteoza aktuelnih političkih događaja, sa korišćenjem revolucionarnih pesama i igara. Komična opera postala je opera «spasa ili užasa». Pored melodramskih momenata nije zaboravljala ni moralizatorske poruke u osnovi svakog sadržaja.

*Velika francuska opera ĐAKOMO MAJERBER


Majerber je tvorac tzv. velike francuske opere. Ona je imala svoju određenu shemu koja je u uvertiri nagoveštavala glavne scene, a u prvom činu donosila romansu i stvarala zaplet i prvi sukob. U drugom je dolazio obavezni duet protagonista, a treći je bio rezervisan za dekorativne efekte sa horom i baletom, prikazanim pompezno, patetično, sa mnogo fantastike. Ponovni duet protagonista dolazio je u četvrtom, a rasplet se odvija u petom činu i to sa obaveznom didaktikom.


Prva opera u ovakvom stilu bila je «Rober Đavo», zatim «Hugenotima».
Nakon toga kompozitor odlazi na mesto muzičkog direktora pruskog kralja i tada komponuje «Prorok» i komično lirsku operu «Dinora».
Među poslednjim operama je «Afrikanka» koja je doprinela jednom od najvećih uspeha pariskog pozorišta.

ITALIJANSKA ROMANTIČARSKA OPERA

Italijanska opera doživela je svoj procvat posle krize prethodnog stoleća gde se obraćala pažnja na virtuozitet. Delatnost njenih prvih predstavnika bila je skoro isključivo vezana za Pariz tako da se uklapa u razvoj francuske opere. Postepeno oslobađanje opere od dominantnog uticaja pariza javlja se u kompozocijama Rosinija... Oni su stvarali pod uticajem folklora, sa elementima belkanta. Druga polovina bila je u znaku Verdija, koji je uneo novime u italijansku operu.

KERUBINI I SPOTINI

«Opera spasa» ima je je svog predstavnika u Kerubiniju. Njegova najuspelija dela su «Vodonoša» i «Dva dana». Pored toga piše i druga dela «Rekvijem» i mise «Krunidbena». Njegovo stvaranje se nalazi između stare tradicije i novih romantičarskih tendencija.
Spotini je u prelaznom periodu ka romantizmu delao kao veliki autoritet pre Rosinija. Njegove opere pokazuju tendenciju ka velikoj, istorijskoj ili legendarnoj drami. Opere «Vestalka», «Ferdinand Kortez», «Osvajanje Meksika» veoma su raskošne i pune raznih eefkata. U Parizu je privukao Napoleona ijednom kantatom koju je komponovao u čast njegove pobede kod Austerlica i tako postao dvorski kompozitor carice Žozefine.

ĐOAKINO ROSINI


Rosini je obožavao nemačke klasičare i zbog toga su ga zvali «mali nemčić». Naslednik je tradicije Čimaroze i Paizijela, a utro je put beliniju i Donicetiju i usavršio italijansku operu.


Od ranijih opera pažnju zaslužuju «Tankredi» i «Italijanka u Alžiru».
Iako napisana u mladosti njegova opera «Seviljski berberin» predstavlja najpoznatije delo opere bufe. Bila je to velika smelost mladog umetnika da komponuje po istoj tematici kao i stariji Paizijelo. Zato je napisao u predgovor libretu, javno izjavivši svoje poštovanje prema starom majstoru, ukazujući da je tekst prepevan i da je dodao nove situacije i horove koje zahteva moderno pozorište. Sadržaj je rađen po istoimenom Bomaršeovom romanu i odnosi se na događaje koji prethode Mocartovoj «Figarovoj ženidbi». Komponovana za samo 13 dana ova opera čini vrhunac bufe po vedrini i humoru. Rosini je pre svega melodičar i napisao je mnoge zahvalne partije pevačima. Njegovo poznavanje scenske tehnike bilo je izuzetno.
Pored Otela tu dolaze i tzv. napuljska dela – «Muhamed II» i «Semiramida».
Drga poznata opera koju je komponovao u Parizu je «Vilijam Tel» u stilu velike opere. Njegova tematika je bila važna jer je izvedena pred revoluciju.

BELINI I DONICETI

Belini je predstavnik lirsko-romantičarskog pravca 19 veka. Jasnoćom i toplinom uticao je na Verdija, a melodijskim rečitativom na Vagnera. Poznavanje tehnike komponovanja bilo mu je skromno, harmonije slabe, a orkestar zapostavljen.
Popularnost je stekao «Gusarom» i «Mesečarkom», a postao cenjen «Normom». Norma je njegovo najdramatičnije delo i najbolja tragična italijanska opera pre Verdijevog «Otela».
Pompeznost velike francuske opere pokazao je operom «Puritanci». Posle neuspeha jedne njegove manje značajne opere i javnog skandala koji je tim povodom nastao, napustio je Italiju.

Donicetijeve ranije opere bile su u senci Rosinija. Međutim sa svojom operom «Ana Bolena» izdigao se van proseka. Napisao je 73 opere: bufe, francuske komične, sentimentalno-građanske, ozbiljne, zatim kantate, gudačke kvartete... Brzina stvaranja bila mu je skoro neverovatna. On je bio u stanju da završi simfinju za oko jedan čas. Najbrilijantniji i najdramatičniji čin opere «Favoritkinje» uspeo je da završi za 4 sata. Međutim zbog toga je bio dosta površan, ali ipak se njgova dela odlikuju bogatom melodikom, snogom muzičko-dramskog izraza i smoslom za scensko prikazivanje. Opere bufe: «Ljubavni napitak» i «Don Paskvalo». Romantična tragedija «Lučijje od Lamermura».

NEMAČKA NACIONALNA OPERA

KARL MARIJA VEBER


Razvoj nemačke opere od Vebera do Vagnera ogledao se u prihvatanju romantizma i postepenom uvođenju dramatike u prelasku od zingšpila ka muzičkoj drami. Njegov značaj zasniva se na negovanju izrazito nacionalnog stila. Onse u svojim delima koristi folklorom i nacionalnom legendom. Međutim on je kriz svoja dela provlačio i špansku, mađarsku, poljsku irusku muziku.


Veber je ustvari bio prvi moderan dirigent koji nije dirigovao sa čembala već palicom. Najznačajnije odlike prve Veberove zrele opere i prve nemačke nacionalne opere «Čarobni strelac» jesu nacionalni sadržaj u kome učestvuju realna lica it naroda, fantastika i napredak u formi i dizanju značaja instrumentalne muzike. Uvertira je konstruisana u formi sonate i povezana je sa dramom. U njoj je pričao sadržaj i donosio glavne muzičke misli.
Opera je u obliku zingšpila sa pevanim i govornim tačkama, koje su posle kompozitorove smrti zamenjene rečitativima. Rečitativi su zamenili ranije govorne tačke opere i nisu sekundarne vrednost već su nosioci dramske radnje i imaju isti značaj kao arije u dramatskom smislu. Horovi po ulozi odgovaraju onima u antičkoj drami zato što učestvuju u radnji ili je komentarišu.
Ostale Veberove značajne opere au: «Eurijanta», «Oberon», «Turandot», «Preciozi».

RIHARD VAGNER


Sadržaj Vagnerovih opera obuhvata legndu i mit na bazi sopstvenog simboličkog filozofskog gledišta koje je boli pod uticajem Ničea i Šopenhauera, sa izbegavanjem svega što se ne može prevesti u emocije. Svaka ličnost je nosilac nekog opštečovečnog izraza i svi događaji imaju određenu simboliku. On je sam pisao libreta i time dobio sintezu tona i reči.
Kao kompozitor ima i pozitivnih i negativnih strana: hteo je da dostigne prirodnost u spajanju pesničkog i muzičkog teksta, a došao je do patosa; žaleo je da simfonijskim principom bolje objasni unutrašnji sadžaj, a upao je u razvušene lirsko-filozofske meditacije i paralisane dramske radnje.


Pošto je za operu odlučujući tok dramske radnje, promenio je dotadašnju šematičnu podelu na već utvrđene brojeve i uveo podelu na prizore.
Dijalozi u njgovoj muzičkoj drami prestaju da budu nekadašnji dueti gde su dve ličnosti pevale zajedno istu ariju.
Njegov orkestar povezuje prizore ne prekidajući tok i stvara tzv. beskonačnu melodiju, ukazujući put ka simfonizaciji opere.
Da bi postigao releigioznu i ritersku patetiku povećao je broj limenih duvačkih instrumenata. Gudačke instrumente je podelio na grupe zbog posebnih efekata i korišćenjem do tada nepoznatih orkestarskih boja. Zahtevao je da orkestar bude sakriven od gledalaca.
Njegova rana dela obuhvatala su pored instrumentalnih kompozicija i sonate, fantazije, simfonije. Prva opera mu je bila «Vile», zatim «Zabrana ljubavi».
«Rienci» je komponovanu stilu velike majerberovske opere. «Holanđanin lutalica» je prvo dramsko delo u kome postepeno počinju da prodiru elementi reforme.
Prvi put su u «Leongrinu», operi koja je poslednja nazvana romantičarskom, dosledno sprovedeni elementi reforme. Lajtmotiv je postao osnova muzičko-scenskog razvoja, provlačenjem beskonačne melodije postignuta je simfonizacija orkestra. Podela na prizore konačno je ovladana u ovom delu. Upotreba tzv. muzičkog govora je takođe novina.
Opera «Tristan i Izolda» nastala je pod uticajem Šopenhauerove filozofije.
Izuzetno mesto u njegovom radu predstavlja jednostavno optimističko delo Majstori pevači. U ovom delu oživljene su majsterzingerske pesme, nemački koral, barokni ukrasi...
Na «Prstenu od Nibelunga» Vagner je radio preko 20 godina. Kao osnov poslužio mu je germanski mit na kome je izgradio ovu tetralogiju: «Rajnsko zlato», «Valkira», «Zigfrid» i «Sumrak bogova».
Njegova poslednja opera je «Parsifal», u kojoj je žanr skoro nestao i postignuta je krajnja dramatizacija dijaloga.
Pomoću bavarskog kneza uspeo je da otvori svoje pozorište u kome je prikazivao svoje opere. Mada je sanjao o pozorištu u kome će hiljadu radnika uživati u muzici, njegovo pozorište i danas posećuju samo bogati.

ĐUZEPE VERDI


Italijanska opera se naročtio od pojave Vredija povezala sa političkim životom svoje zemalje i bila u znaku oslobođenja i ujedinjenja. Velika je bila njegova uloga kompozitora-patriote u momentu buđenja Italije protiv austrijskog ugnjetavanja. I pored cenzure njegove opere imale su revolucionaran karakter: pevao je o slobodi naroda.
Melodija je kod Verdija bila glavno izražajno sredtvo. Arije, često pod nacionalniim uticajem dobijaju marševski karakter i odražavaju raspoloženje masa. Snažna majstorska finala i hor i orkestar (koji postaju do te mere neophodni da se njihova uloga izjednačava sa arijama) kod njega su nenadmašiva. Imao je jedinstven smisao za scensko oblikovanjem pozorišne efekte i psihičku karakterizaciju likova. On je postigao stilsko jedinstvo muzike i radnje. Verdijevo delo nagoveštava nove pravce: Verizam po tretiranju jakih strasti i Impresionizam u harmonijama.



Njegov prvi veliki uspeh bila je opera «Nabukodonosor». Sledeće opere, «Lombardijci u prvom krstaškom ratu», «Ernani», «Jovanka Orleanka», «Sicilijanske večeri» su takođe sadržala aluziju na oslobođenje Italije i isticanje rodoljubivih težnji.
Značajno mesto na prelazu od opere sa naglačenim pevačkim delovima do muzičke drame predstavlja «Makbet». Dodir sa građanskom sredinom predstavlja «Lujza Miler».
Pedesetih godina nastale su opere već zrelog i izgrađenog kompozitora. Glavne ličnosti postaju dvorske budale, cigani i kurtizane: «Rigoleto» (čuvena arija Žene su varljive), «Bitka kod Lenina», «Trubadur». Najviše lirike u njegovim operama svakako ima «Travijata» komponovana prema Dami sa kamelijama. Mnoge njegove opere prošle su kroz ruke cenzora, a takva je i «Bal pod maskama».
Od opera čiji samo neki delovi imaju vrednosti tu su: «Moć sudbine» i «Don Karlos».
U poslednjim kompozicijama «Aida», «Otelo» i «Falstaf» (komična) kompozitor je promenio svoj način izražavanja. Upoznao je Vagnera i obogatio instrumentalizaciju. Postojala je očigledna razlika između Vagnera i Verdija: težište Vagnerove umetnosti bazira se na orkestrum a Verdijeve na melodiji.

ITALIJANSKA OPERA POSLE VERDIJA


Pred kraj Vrdijevog života pojavio se veristički pravac. Oslanjajući se na tendencije naturalističkih smerova u književnosti veristi ističu dubok jaz koji ih deli od Vagnera time što obrađuje motive iz svakidašnjice. Njih ne zanimaju problemi filozofske simbolike i etike, kao ni legendarna građa, oni prvenstveno traže radnju u kojoj će se moći razviti jak sukob strasti i nagona. To su događaji iz života posebno narodnih slojeva na koje čovek jako i strasno reaguje. Glavni pokretač je ljubav, koja neminovno izaziva ljubomoru, osvetu, ubistvo.


Glavni predstavnici su: MASKANJI («Kavalerija rustikana», sicilijansko seljačka tragedija) i LEONKAVALO («Pajaci», istiniti događaji putujuće glumačke družine).
Drugačija umetnička ličnost bio je ĐAKOMO PUČINI. Njega ubrajaju u predstavnike verističke opere, ali to je samo delimično tačno. U operama «Boemi», «Madam Baterflaj» on istinito ocrtava emocije, daleko od brutalnisti nasilja u razularene strasti. Operom «Toska» približio se verističkoj pozornici. Opera «Đani Skiki» je jedna od najznačajnijih muzičkih komedija iza Falstafa. Njegova poslednja opera «Turandot» ostala je nedovršena, ali u njoj je umetnika ponovo privukla egzotična građa uz novi element-monumentalnost dekora.








FRANCUSKA OPERA DRUGE POLOVINE 19 VEKA


U drugoj polovini 19 veka postepeno isčezava velika majerberovska opera i ustupa mesto tipu lirske opere, a tako]e se javlja i opereta.


Prvi od značajnih predstavnika bio je ŠARL GUNO. Uz izvestan broj pesama i crkvenih kompozicija njegovu muzičku zaostavštinu sačinjavaju opere: «Safo», «Kravava opatica», «Silom lekar», «Faust», «Golubica», «Kraljica od Sabe», «Romeo i Julija». Od svih tih dfela jedino se Faust i dalje igra.
Originalnošću melodijske invencije i jačinom dramatske snage ŽORŽ BIZE nadmašuje sve pomenute umetnike. Vrhunac njegovog stvaranja su muzika za «Arlezijanku» i opera «Karmen». Neuspeh opere Karmen posle prvog izvođenja bacio je kompozitora u očaj i on tri meseca kosnije umro, tako da je značaj ovog dela bio prihvaćen tek posle njegove smrti.
Sa operom «Manon» kompozitor ŽIL MASNE pokazao je umerenost, uravnoteženost i eleganciju, a to je ujedno i njegovo najbolje delo.
KAMI SEN SANS je komponovao «Samson i Dalila», ali pored opere privlačila ga je i druga vrsta kompozicije, pa je tako napisao i njegovu najpoznatiju simfonijsku poemu «Danse macabre».
Glavni predstavnik operte je ŽAK OFENBAH. Njegove operete su odraz raspoloženja, sklonosti imentaliteta drštvene sredine. U tom društvu pojam autoriteta bioje pokopan, tradicije su se obarale, a na njihovo mesto stupala je parodija, ismevanje prošlosti, karikatura. Uz svoje najbolje operete među kojima su i «Orfej u podzemlju», «Lepa Jelena», «Plavobradi», «Pariski život», Ofenbah je napisao i operu «Hofmanove priče» koja je ostala nedovršena.

OPERETA U AUSTRIJI

Beč postaje novi centar operete, a glavni predstavnici su:
FRANC SUPE čija su najpoznatija dela: «Deset devojaka i nijedan muškarac», «Veseli momci», «Laka konjica», «Bokačo».
JOHAN ŠTRAUS (mlađi) koji je uveo valcer kao stalni element evropske operete. Valceri: «Na lepom plavom Dunavu», «Priče iz bečke šume», «Ruže sa juga», «Vino», «Žena i pesma». Operete: «1001 noć», «Karneval u Rimu», «Baron ciganin», a najpoznatija je svakako «Slepi miš».









MUZIKA U RUSIJI

U prvoj ruskoj državi stvorenoj pod vladavinom kijevskih knezova u 11 veku muzička umetnost igra važnu ulogu u svečanim priresbama, obredima, lovu i sastancima. Tada se oblikuje tip putujućeg pevača, svirača, glumca-skomroh, koji podseća na zapadnoevropske žonglere. Međutim kao i na zapadu ovi predstavnici nailaze na otpor od strane crkve. Kijevski knezovi su pomagali crkvu i ne štedeći sredstva oni su nastojali sa se crkveni obredi što više istaknu spoljnim sjajem i raskoši pri čemu je i muzika morala da odigra važnu ulogu. Uz umetnike sa različitih područja koji su na poziv knezova dolazili u Rusiju susrećemo i vizantijske muzičare i stručnjake u drkvenom pevanju. Time je bio utrt put razvoju profesionalizma u ruskoj crkvi.
Poput vizantijskog i rusko starocrkveno pevanje je strogo vokalnog karaktera, bez učestvovanja instrumenata, a pevalo su uvek jednoglasno. Poseban značaj pripada znamenom pevanju (ime potiče od posebnih znakova za notiranje, mirno, postupno, bez skokova). Znameno pevanje spada u psalmodijsko-rečitativnu grupu. U drugu grupu treba ubrojiti kondakarno pevanje koje se prvenstveno upotrebljavalo u izvođenju svečanih himni-pohvalnica.
U 13 veku kijevska Rusija se pretvara u niz samoupravnih jedinica i tako se kao uspomena na sjaj i veličinu stare sržave javljaju epske pesme byline. One su se recitovale na vrlo jednostavnoj melodijskoj liniji kratkog opsega, sa neprekidnim ponavljanjem bazične mElodijske formule (slično našim guslarima). U to doba se među ruskim gradovima najviše ističe Novogorod. U tom gradu skomrohi su mnogo gajili instrumentalnu muziku. On takođe vodi glavnu reč na polju crkvene muzičke prakse. Doba sjaja i najvećeg procvata te škole je 16 vek. Tada susrećemo i nove vrste, verske drame (srodne misterijama).
Pred kraj 15 veka stvara se jaka moskovska država, koja preuzima vođstvo i na muzičkom planu. Muzika je igrala značajnu ulogu i na moskovskom dvoru, veličajući njegovu raskoš (car je posedovao svoj dvorski hor za duhovnu muziku koji ga je svuda pratio). U ovom veku se odvija još jedan krupan događaj na polju duhovne muzike. Svi duhovni napevi pravoslavne crkve podvrgli su se ispitivanju i kao rezultat toga nastao je antifonar (zbirka najvrednijih melodija koja se u toku daljih vekova dopunjavala.
Za razvoj ruske duhovne muzike 16 vek označava prekretnicu jer se tada prvi put javlja višeglasje.
U 17 veku u narodnu pesmu prodire nova tematika povezana sa revolucionarnim zbivanjima. Nastaju pesme o slobodnom životu, lirska raspoloženja. Na polju duhovne muzike javlja se partesno pevanje (tako su nazivali višeglasno pevanje tog doba. U partesnom pevanju mogu se razlikovati dva tipa s obzirom na strukturu i namenu: duhovni koncert (prostiji) i složeniji, polifono bogatiji namenjen veličanju drkvenih obreda u svečanim prilikama. Jedan od najistaknutijih predstavnika duhovnog koncerta bio je VASILIJE TITOV.
U 18 veku jedno od najvažnijih muzičkih ognjišta bilo je muzičko pozorište. Tada je 1755 godine organizovana i prva opera na ruskom jeziku «Cefal i Prokris». Od ostalih pojava u muzičkom životu treba zabeležiti u osnivanje dvorskih orkestara, kao i uloga narodne pesme. Pred kraj ovog veka javlja se niz talentovanih kompozitora čijom delatnošću počinje razvoj ruske muzičke istorije na potpuno novoj osnovi. Oblici koji su privlačili tadašnje kompozitore bili su oni koje su slušaoci mogli lako primiti, a takođe ne prave poteškoće ni izvođačima. Ruska domaća opera najpre se razvija kao odraz francuske opere komik, igrokaz sa pevanjem i govornim tačkama. Prva ruska opera te vrste izvedena je 1772 pod naslovom «Anjuta», i njen kompozitor se ne zna, tako da se prvom značajnijom operom smatra «Mlinar, čarobnjak, varalica i stari svat» (Sokolovski).
Na području horske muzike kompozitori stvaraju na duhovnom i svetovnom području. U duhovnoj muzici posebno se istakao DIMITRIJ BORTANJSKI.

MUZIKA U PRVOJ POLOVINI 19 VEKA

MIHAJLO GLINKA

Najvažnije delo ovog kompozitora je prva ruska nacionalna opera «Ivan Susanjin», narodna epopeja, himna herojstvu i rodoljublju čoveka. Muzički jezik ove opere blizak je narodnoj pesmi. Veoma važan zadatak dodelio je horu. Širi krugovi su je primili sa mnogo simpatije dok ga je aristokratija osudija «To je kočijaška muzika». Nakon toga piše «Ruslanu i Ljudmilu», a zatim stvara i niz drugih značajnih dela među njima i solo pesme. U Španiji je proučavao folklor i to ga je podstaklo na dve orkestarske kompozicije: «Capriccio brilliante sur la theme de la Jota Aragonesa» i «Noć u Madridu». Glinka je takođe na čelu ruske simfonijske škole iako za sobom nije ostavio opsežna dela
Po povratku u domovinu piše svoju najznačajniju orkestarsku kompoziciju «Kamarinskaja», fantaziju na dva ruska mnotiva, svatovski i igrački.

ALEKSANDAR DARGOMIŽSKI

Najvažnije delo je opera «Rusalka» i «Kameni gost».

MOĆNA GOMILICA

Sredinom 19 veka u doba kada je zakon o oslobađanju kmetova označio početak novog razdoblja u razvoju ruske muzike i u ruskom kulturnom životu javlja se jak zamah realističkih tendencija koje su vodile ka sve intenzivnijem proučavanju narodnog života, običaja i potreba i ka sve oštrijoj kritici državnog aparata i društvenog uređenja. U to vreme u Petrogradu se osniva muzičko društvo, kada se najviše ističe kompozitor i pijanista Rubinštajn. Pod njegovim rukovodstvom osniva se i konzervatorijum. Nakon toga osniva se i besplatna muzička škola koja predstavlja veoma važnu odskočnu dasku za tadašnju muziku. Polako se među muzičarima stvaraju različita mišljenja i formiraju dva suprotna tabora. Jedan od njih se okupljao oko tzv. Moćne gomilice koju su činili kompozitori: Balakirev, Kui, Musorgski, Rimski-Korsakov i Borodin. Članovi petorice videli su u Glinki oca ruske muzike i svoj rad zasnovali na njegovim principima koji su se temeljili na asimiliranju vrednosti ruske narodne muzike.
Druga grupa umetnika imala je drugačije ciljeve. Ona se okupljala oko Ruskog muzičkog društva i konzervatorijuma na čelu sa Rubinštajnom. Oni su se razilazili sa petoricom smatrajući sa je za ruske muzičare najvažnije da ovladaju muzičkom baštinom Zapadne Evrope, posle čega će tek biti moguće postići umetničku samostalnost (pomalo akademski pravac). Nakon silnih razmirica Rimski Korsakov je napravio prekretnicu u tim sukobima postavši profesor na konzervatorijumu, pa su tako dva tabora našla zajednički jezik.
MILIJ BALAKIREV
U delatnosti petorice Balakirevu pripada posebna uloga. On je bio duša tog kompozitorskog kružoka. On im je praktično bio vođa i organizator. Sa osnivanjem besplatne muzičke škole počeo je svoju delatnost kao dirigent. On je bio prvi ruski dirigent koji je dirigovao napamet (u to vreme takav način dirigovanja bio je prilično redak na zapadu). On piše simfonijska dela u stilu Glinkinih i prvi put uvodi šekspirovsku tematiku u rusku muziku. On je mnogo radio na proučavanju folklora i nakon svojih putovanja uz Volgu napisao je «40 ruskih narodnih pesama». Uz muziku za «Kralja Lira», glavno njegovo delo je simfonijska poema programskog karaktera «Tamara». On je takođe za sobom ostavio dve simfonije u C duru i u d molu, a u prvi plan među klavirskim radovima treba istaći istočnjačku fantaziju «Islamey».
CEZAR KUI
Imao je najmanje talenta. Po svom umetničkom temperamentu on je pretežno minijaturista, pa najznačajnije plodove njegovog stvaralaštva treba tražiti u solo pesmama.
ALEKSANDAR BORODIN
Studirao hemiju, čak ga smatraju jednim od osnivača moderne ruske hemije. Pored Čajkovskog utemeljitelj ruske simfonije. Najpoznatije delo je svakako opera «Knez Igor», «Mlada» (kolektivan rad za koga su ostale činove napisali ostali kompozitori). Dve simfonije, simfonijska slika «U srednjoj Aziji», nekoliko klavirskih kompozicija «Mala svita», «Skerco», dvadesetak pesama, humoristična «Serenada četvorice kavaljera jednoj dami» i opereta-parodija «Bogataši».
RIMSKI-KORSAKOV
On je prvenstveno operski kompozitor, tačnije kompozitor operskih priča, glavni predstavnik te vrste u ruskoj muzici i jedan od najznačajnijih u celokupnoj istoriji opere. Njegovu prvu simfoniju Kui je u svom prikazu označio kao prvu rusku simfoniju. On je napisao 15 opera među kojima su najpoznatije «Pskovčanka», «Snjeguročka», «Sadko», «Mocart», «Salijeri». Najznačajnije majstorove uspehe na području instrumentalne muzike predstavljaju «Šeherezada» i «Španski kapričo». Ostalim orkestarskim kompozicijama pripadaju «Fantazija na srpske teme», «Veliki ruski Uskrs».
MODEST MUSORGSKI
Uz izvestan broj solo pesama nižu se operski pokušaji: «Kralj Edip» i «Libijac». Oba dela ostaju nedovršena. Najveći deo muzike i opere Libijac kasnije koristi u svojoj najpoznatijoj operi «Boris Godunov». Komponuje cikluse pesama: «Dečja sobica», «Bez sunca», «Pesme igre i smrti». Poslednjih 10 godina života radi na operi «Hovanščini» i «Soročinskom sajmu», koji takođe ostaju nedovršeni. Njegovo instrumentalno remek delo je ciklus klavirskih kompozicija «Slike sa izložbe».





PETAR ILIČ ČAJKOVSKI


Govoreći o petorici rekli smo da su se borili za pobedu nacionalnog smera u ruskoj muzici, suprotstavljajući svoje težnje akademizmu i zapadnjaštvu Rubinštajna i moskovske škole. Čajkovskog su vrlo često nazivali glavom moskovske škole i čvrstim bedemom zapadnjaštva, ali iz tih tvrdnji nema mnogo istine. Duh ruske muzike oseća se u svim njegovim delima. On se zalaže za napredne ideje i žigoše rutinu i virtuozitet bez ideje, pa diže glas u odbranu ruske opere koju su tada uprave pozorišta zanemarivala.


Napisao je 6 simfonija od kojih su najpoznatije 4, 5 i 6. Opere: «Evgenije Onjegin» i «Pikova dama». Orkestarska dela: «Romeo i Julija», «Bura», «Hamlet», «Uvertira 1812», «Talijanski kapričo».
Koncerti: 3 klavirska koncerta. Baleti: «Trnova ružica», «Labudovo jezero», «Ščelkunčik».
Nadežda Fon Mek, patron.

MUZIKA U RUSIJI U DRUGOJ POLOVINI 19 VEKA

SERGEJ RAHMANJINOV

Ni sam nije bio siguran da li je pijanista, kompozitor ili dirigent. Pobuđivao je opštu pažnju preciznošću sluha i neverovatnom memorijom.
Za klavir ostavio je sonate, koncerte i manje radove. Koncerti: 4, najpoznatiji u c-molu. Za klavir i orkestar napisao je veoma popularnu «Rapsodiju na Paganinijevu temu». Dosta godina je proveo u Americi. Veliki je njegov uticaj na prvu filmsku muziku.

ALEKSANDAR SKRJABIN

Poznat je po svojim klavirskim minijaturama. Karakterističan po akordu sastavljenom od kvarti (c-fis-b-e-a-d) koji se u teoriji naziva Skrjabinov akord. I on će postati osnova posebnog harmonskog sistema.

MUZIKA U ČEŠKOJ I SLOVAČKOJ

BEDŽIH SMETANA

Talas probuđenog nacionalizma, ojačanih težnji za zbacivanje austrougarskog jarma zahvatio je i Češku. U to vreme ovaj kompozitor je već uveliko stvarao. Kada je posle velikog praškog ustanka morao da beži iz Praga napisao je «Svečanu uvetriru» i «Pesmu slobode» koju je zamislio kao pravu masovnu pesmu.
Za sobom je ostavio 9 simfonijskih poema koje se dele na dve grupe: «Moja domovina» (sastavljena od 6 poema, opsežna epopeja narodne slave i veličine), i druga sastavljena od tri poeme (napisane u Švedskoj). Kao utemeljitelj nacionalne opere za sobom je ostavio: «Branderbužani u Češkoj», «Prodana nevesta», «Dalibor», «Libuša». Takođe su poznati gudački kvartet «Iz mog života» i klavirski ciklus «Češki plesovi». Pred kraj života izgubio je sluh i završio u ludnici.

ANTONIJ DVORŽAK

Tel u 30 deceniji života privlači pažnju na sebe izvođenjem rodoljubive «Himne za hor i orkestar». Dobija austrijsku nagradu za mlade umetnike i tu se sreće sa Bramsom koji mu je kasnije kroz život mnogo pomagao. Napisao je 9 simfonija od kojih je najpoznatija poslednja «Simfonija iz novog sveta», koju je napisao prilikom boravka u SAD gde je došao u dodir sa pesmama Indijanaca i crnaca. U istom duhu su i jedan njegov gudački kvartet kao i koncert za violončelo. U njegova najpopularnija dela spadaju i grupe po osam slovenskih igara. Što se tiče klavirske muzike poznati ciklusi su «Poetski utisci», «Humoreske». Na polju crkvene muzike ostavio je nekoliko dela od kojih su najznačajniji «Stabat mater», «Rekvijem» i «Te Deum». Od solo pesama komponovao je Ciganske i Biblijske pesme.

RAZVOJ NEMAČKE MUZIKE NA PRELAZU U 20 VEK

Razvoj nemačke muzikenu drugoj polovini 19 veka poznat nam je kroz Listovu i Vagnerovu muziku programskog karaktera. Međutim mnogi su ih oštro napadali. Sukob je ležao u ideji da li je muzika sposobna da izrazi događaje koji se dešavaju izvan muzičkog područja i ako takve događaje može da tumači da li onda gubi svoju autonomiju. Ideolog suprotnog tabora bio je kritičar Hanslik koji je u Bramsu viodeo onoga koji se suprotstavlja novonemačkoj školi. Svakako pomaže činjenica da je Brams komponovao brojna instrumentalna dela klasičnog i formalnog okvira izbegavajući da im daje bilo kakve naslove i podatke koji bi slišaoca usmereili u bilo kom pravcu.

JOHANES BRAMS

Brams je veliki deo nemačke obišao kao pratilac jednog mađarskog violiniste i on je odmah osetio naklonost i simpatije prema mađarskom folkloru. Ali takođe sa mnogo ljubavi neguje i nemačku narodnu pesmu. Šuman ga je veoma voleo i u javnosti ga predstavljao novom nadom nemačke muzike. Većinu života je proveo u Beču gdeje neprekidno stvarao. Među njegovim delima posebno meso zauzimaju klavirske kompozicije. Na polju varijacija je napisao možda njegovo najvrednije delo «Varijacije i fuga na Hendlovu temu». Njemu pripada takođe značajno mesto kao simfoničaru (4) iako je veoma kasno počeo da radi na tom području. Mnogo radova posvetio je vokalnoj muzici: kantata «Rinaldo», «Pesma trijumfa», «Nemački rekvijem».
Uz Šuberta i Šumana jedan od najznačajnijih predstavnika nemačke solo pesme.
Nije napisao ni jednu operu iako je dugo tražio libreto.

ANTON BRUKNER

Teško je sebi prokrčio put kao kompozitor i tek pred kraj svog života napisao je svoja najbolja dela. Bio je majstor na orguljama i Vagnerov obožavalac. Međutim kao i svi ostali kompozitori tog vremen morao je da prođe kroz ruke Hanslika koji mu je odmah zagorčao život. Najbolje kompozicije su njegovih 9 simfonija, ali na tom polju nije uveo nikakve inovacije.

GUSTAV MALER

Njegov život, kao ni Bruknerov, nije bio preterano zanimljiv, ali ni tako spor i povučen kao njegovog prethodnika. On je bio upravnik i dirigent bečke opere i za to vreme je uzdigao do neverovatnih visina. Malerove simfonije (9) dobijaju ljudski glas i što je bilo neuobičajeno povećava broj stavova. Ipak on je kao i Brukner sledio Betovena i nije dao pretaetrane inovacije. Ostavio je veći broj pesama skupljenih u cikluse, među kojima posebno meso propada opsežnom radu «Pesma o zemlji» na stihove starokineske poezije za jedan glas i orkestar.

RIHARD ŠTRAUS

Pojava ovog kompozitora svakako je jedna od najznačajnijih u istoriji nemačke muzike. On je bio virtuoz modernog orkestralnog kolorita i važan zastupnik programsko muzičkog pozotišta. Bio je strastven obožavalac Lista i Vagnera. Delovao je na nekoliko područja: dirigent, muzičar i kompozitor. Bio je neverovatno popularan u narodu, u nemačkim gradovima osnivaju se Štrausove nedelje... najznačajnija dela su mu simfonijske poeme: «Don Žuan», «Tako je govorio Zaratustra» i «Til Ojenšpigel». Muzička drama «Saloma». Takođe i «Elektra» i «Kavaljer s ružom».




IMPRESIONIZAM U MUZICI (FRANCUSKA)

Impresionizam je kasan ogranak romantike. Gde god se pojavio unosio je novi dah umetničkog izražavanja u kome je bilo mnogo više revolucionarnog i radikalnog. Impresionizam je proizvod mediteranskog, upravo francuskog duha. U evropi impresionizam je obeležio novo poglavlje u razvoju muzike skretanjem u subjektivizam i individualizam. Sklonost prema malim formama, (klavirska minijatura i solo pesma) i napuštanje čvrstih ustaljenih obrazaca postaju osnovna načela impresionizma. Granice harmonije su se proširile, a odnosi prema akordima su se oslobodili tradicionalnih šema.




KLOD DEBISI


Do svoje 40 godine Debisi je u Prizu živeo životom čoveka koga šira javnost ne poznaje. Oko njega se polako okuplja krug prijatelja i poštovalaca, a takođe izaziva sve veći interes kod muzičara, naročito posle izvođenja gudačkog kvarteta «Preludija za Faunovo popodne» i orkestarskih nokturna. U središte pažnje ulazi Debisijevo ime tek sa premijerom njegove jedine opere «Peleas i Melisanda» kojom postepeno stiče slavu. Napočetku prvog svetskog rata on je jedan od najslavnijih kompozitora. Debisijeve kompozicije pripadaju instrumentalnim i instrumentalno-vokalnim. Debisijevi učenici obučavaju veliki broj američkih kompozitora kako ozbiljne tako i džez muzike. Pod uticajem njegovih harmonija džez postaje ozbiljna umetnost a kompozicije pod uticajem džeza veoma popularne u Evropi.



Instrumentalne: za klavir «Dve arabeske», «Za klavir», «Dečji kutak», «Prelidij». Napodručju kamerne muzike najznačajniji su gudački kvartet i tri sonate.
Orkestru je Debisi posvetio viče kompozicija «Nokturna», «More», «Slike»...
Vokalno-instrumentalne: «La demoiselle Elue», kao i balet «Kama i Žužu».

MORIS RAVEL


Ravel je samo delimično impresionista. U njegovom stvaralačkom duhu u kome je bistrina intelekta uvek obuzdavala osećajne nagone, stalno je živela težnja ka preglednosi i jasnoći umetničkog izraza. I Ravel ima veliki uticaj na džez i filmsku muziku.
Na konkursu za Rimsku nagradu i pored toga što izvodi značajna dela kao što su Igra vode i Gudački kvartet ne dobija nagradu. Štaviše oduzeto mu je pravo na dalje takmičenje jer konzervativni članovi žirija nisu hteli da dopuste da u takmičenju učestvuje kompozitor koji je više puta javno pokazao da sa uživanjem krši pravila koje su oni zastupali. U njegovom životu nije bilo krupnih događanja. Živeo je prilično povučeno.


Njegove kompozicije za klavir su: «Pavana za preminulu infantkinju», «Igra vode», ciklus «Ogledala». Poznata su dva koncerta za klavir i izuzetan koncert napisan za levu ruku i posvećen prijatelju.
Za orkestar napisao je uvertiru «Šeherezada», «Špansku rapsodiju», koreografsku poemu «Valcer» i «Bolero». Komična opera «Španski sat», balet «Dafne i Klo». Pisao je i solo pesme. Instrumentalno delo virtuoznog karaketra je rapsodija «Cigani».

6 коментара:

Анониман је рекао...

Mnoooooooogo dugackooooo...I nema pesama nikakvih koje mogu da se slusaju...Ne valjaaa... :(

Анониман је рекао...

odlicno je.

Анониман је рекао...

bas ovo mi je trebalo, hvala, tako sazeto(neki ne znaju, da je to ustvari delic od onoga sto izucava istorija muzike)

Анониман је рекао...

Tacno tako ... Muzicari znaju predpostavljam da si mi kolega. Ovo je super napisano kompozicije (pesme) imas na youtubu skoro sve ... Ali ovo je sazeto ali ipak ima dosta informacija ... super stvar svaka cast ... :-) :-)

Анониман је рекао...

OMG kako je dugacko a i gde su kompozicije????????????

Анониман је рекао...

Sve pohvale autoru.