Srbija , kao drzava postojala je sve do 1544 godine. To ime na priblizno danasnjoj teritoriji je bilo sve do njene obnove u I srpskom ustanku/ Srpska revolucija/.Vladari srednjevekovne Srbije su u ono vreme organizovali drzavu po svim uzorima koju su u to vreme bili . Srpskom odbranom od turske invazije najvise su profitirali drugi evropski narodi, koji su ostali izvan ove borbe. Upotreba srpskih vojnika bila je sve do I svetskog rata u mnogim ratovima protiv Turske , ali i drugih drzava. Stvaranje Krajina na danasnjem tlu hrvatske, ili danasnja Vojvodina govore samo o tome koliko je bilo angazovanje srpskog zivlja radi odbrane tih krajeva protiv turske invazije. Srpska revolucija iz 18o4 godine donosi jednu novinu na ovim prostorima. Feudalni sistem je bio zamenjem kapitalizmom. To bi danas nazvali tranzicijom iz jednog sistema u drugi. Dva Balkanska rata su zavrsnica oslobadjanja turske dominacije na Balkanskom poluostrvu. Ti ratovi pokazuju da se ideja oko stvaranje "Velike Srbije" ne moze pripisati programu "Nacertanija". Bosna ostaje ostrvo, koje ce veoma lako prihvatiti Austro-Ugarska Monarhija kao "zastitnika"naroda u tom delu Evrope. Crna Gora je samostalna drzava. Bugarska i Grcka su drzave sa svojim nacionalnim opredeljenima. Stvaranje Albanije je bilo od strane Velike Britanije i drugih, a navodno radi nacionalnog interesa stanovnika koji su za sebe "stvorili" potrebu radi "obnove" svoje drzave u nekom vremenu/ Skenderbeg?/. Ratovanja od strane Srbije u ustancima, ratovima na strani Austrije, pa i Balkanski ratovi nosili su mnogo zrtava. I svetski rat i povracenje preko Albanije je najveca zrtva srpskog naroda u XX veku. Stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca nije stvaranje "Velike Srbije". Koliko je bilo srpske vojske ili zandarmerije u drugim delovima Kraljevine SHS a kasnije Jugoslavije u poredjenju sa domicilnim stanovnistvom. II svetski rat i odvodjenje srpskih vojnika u zarobljenistvo. Jugoslovenska vojska u otadzbini kao i partizani su uglavnom bili iz redova srpskog naroda. Zakon na tlu Srbije , kojeg su doneli Nemci, da u slucaju ubijanja 1 nemackog oficira bice streljano 100 Srba! Jasenovac, najveci koncentracioni logor je imao najvise Srba . Posle II svetskog rata, kolonizacije su uglavnom bile Srba u Vojvodini!
Gde je slika o Srbima , koji treba da budu prestavljeni u svetu. Gradjanski rat na tlu Jugoslavije, nije stvaranje Velike Srbije, vec separatizam drugih naroda. Ako se izdvaja teritorija, tada se mora praviti razlika. Da li je to nacionalno opredeljenje ili opredeljenje teritorija koje su nosile ime po ondasnjem ustavu SFRJ, teritorija jedne republike. U tim rapublikama znamo ko su bili konstitutivni narodi. Problem je Hrvatska, BiH, pa i Crna Gora. Stvaranje Makedonske nacijem kao i muslimanske nacije je plod KPJ. Sigurno da ti narodi moraju da dobiju svoju ulogu u odlucivanju o svom statusu pa i imenu ali se to moralo raditi na drugi pa i demokratskiji nacin,Odluka neke Partije nije demokratskije od referenduma, plebiscita i sl.
Sliku koju treba , ili bolje receno imidz Srbije treba stvoriti da se buducnost moze mirnije docekati.
Krenimo iz pocetka. Napravimo "radikalni zaokret", dogovorimo se koliko smo "ulozili" u proslosti zarad nase buducnosti. Ne gubimo vreme, sada i sto pre.
Best from Serbia!
субота, 7. фебруар 2009.
Talk-show emisije na TV nacionalne frekvencije u Srbiji
Vec neko vreme na TV stanicama imamo sve vise talk-show emisije koje se uglavnom bave politickim temama. za neke emisije sada vec govore da su "kultne"? Ali i za neke druge govore da ih vredi gledati, jer pruzaju nesto novo. Da bi se "uverili " u sve te dobre teme, pogledali smo veci broj na nacionalnim frekvencijama. Vreme trajanja uglavnom se svode na jednosatnu emisiju. Broj gostiju zavisi od poziva , kao i od odazivanja. A sada najbitnije, sadrzaj emisije i kako se ona vodi kroz pitanja i odgovore. Na scenu stupaju "voditelji-urednici", koji sada stvaraju neke nove TV slike kroz "ideje" o sadrzaju emisije. Njihov imidz. Trend je da se stalno "naglasava" da je to u trendu, evropskog opredeljenja i sl. Sve te "savremene teme" su uglavnom svedene na : posledice gradjanskog rata na tlu bivse SFRJ, depresivnosti na kolektivnom planu, nacionalne krivice i odgovornosti. NVO prestavnici, analiricari, novinari se prosto utrkuju ko ce pre "izbaciti" neki novi imidz kako treba sagledati neke dogadjaje iz blize pa i dalje proslosti. O buducnosti se najmanje prica. Voditelj je vrlo "vazan" u emisiji, posto se njegova uloga svodi na prekidanje sagovornika, a pitanja su toliko"dugacka" pa cak i konfuzna da se na kraju odgovor ne moze ni zamisliti na sta treba da lici. Zanimljivost emisije je u "svadjalackoj atmosferi" pre svega od strane voditelja, a na dalje i medju sagovornicima. Nedorecenost je uglavnom u svim tim emisijama, apravda se da se ne mogu sagledati sve cinjenice, ali da je ostalo samo od svega "nagovestaj', koji se kroz "carsijske" price svodi na razne spekulacije. Kao da je uloga nekih emisija da se stvori konfuzija, nepostojanje realnosti i racionalnosti pa i cinjenica, Sve se relativizuje. Sada se na scenu stupa sa starom navikom , da sve sto nije zabranjano to je dopusteno., Nek ide do djavola i takav zakljucak. TV stanice putem takvih emisija stvaraju lose gledaoce, ali ujedno cine uslugu da se takve vesti prihvate u javnosti kao opravdani zakljucci.Primera kako se neke TV stanice upotrebljavaju za ratne pohode, bombardovanja, kolektivnoj odgovornosti, imidju jednog naroda i sl. imamo u nasoj neposrednoj proslosti. Pokusacu da "zavrsim recima "voditelja-urednika" na nasim talk-show emisijama:" Nazalost nemamo vise vremena".
Best from Serbia!
Best from Serbia!
среда, 4. фебруар 2009.
Jezik
Zastupljenost jezika, svojim pismom i to u svim sredstvima javnog zivota/ porodica, skola, mediji, drzava,.../spasava ugrozenost jezika.
Asimilacija putem kulture ugrozava neki jezik.
Gasenjem jezika , gasi se jedan narod.
Asimilacija putem kulture ugrozava neki jezik.
Gasenjem jezika , gasi se jedan narod.
Covek
Covek pripada naciji, svom narodu, kao slobodno bice.
Nacija nije skup indoktriniranih ljudi, vec individua, koji poseduju nacionalnu svest.
Nacija nije skup indoktriniranih ljudi, vec individua, koji poseduju nacionalnu svest.
Ikona
-boje-
Zlatna boja prestavlja = Raj
Crvena = Zivot
Plava = Coveciji zivot
Bela = Transfiguracija ili Vaskrsenje Gospodnje
"Sveto"-je nevidljivo/ krila andjela
ili
"nibus" oko Sveca
Ikona je osvetljenje koje omogucava , da se pred nasim ocima pojavi Svet, Onaj u kojem verujemo da u Njemu zivimo.
Ikona je "vecno ziva"sa punim i pravim delovanjem na religijsku istoriju.
Ako ima Boga, ispunjen je uslov svetosti i cudotvornosti ikone, koja Ga slikovito obistinjuje.Vidljivost se vraca u nevidljivost.
Ikona "isijava" energiju i time omogucava da se pojavi Svet, koji je sam po sebi stvaran i istorijski.
Zlatna boja prestavlja = Raj
Crvena = Zivot
Plava = Coveciji zivot
Bela = Transfiguracija ili Vaskrsenje Gospodnje
"Sveto"-je nevidljivo/ krila andjela
ili
"nibus" oko Sveca
Ikona je osvetljenje koje omogucava , da se pred nasim ocima pojavi Svet, Onaj u kojem verujemo da u Njemu zivimo.
Ikona je "vecno ziva"sa punim i pravim delovanjem na religijsku istoriju.
Ako ima Boga, ispunjen je uslov svetosti i cudotvornosti ikone, koja Ga slikovito obistinjuje.Vidljivost se vraca u nevidljivost.
Ikona "isijava" energiju i time omogucava da se pojavi Svet, koji je sam po sebi stvaran i istorijski.
Pravda
To je rezultat proporcije stvari. Kada svaka stvar dodje na svoje mesto, Ona time ostvaruje i najvecu slobodu svog kretanja.
Istina
To je postavljanje tacnih granica stvarima u prostoru, u vremenu, tj.tacnih granica stvarima po njihovoj velicini, snazi, trajnosti i vrednosti.
Duh
Imaju samo neki ljudi, ali se On prenosi kao nasledje Istorije.
Najveci broj ljudi su nesvesna orudja nuznosti, tj. prirode svog Drustva i vremena svoje sadasnjosti.
Najveci broj ljudi su nesvesna orudja nuznosti, tj. prirode svog Drustva i vremena svoje sadasnjosti.
Budizam
528 godine pre n.e. Indijski filozof Sidarta Gaumata / Buda/, proucavao je kontrolu svesti, i time je krenuo u verski pokret.
9 Muza / kceri boga Zevsa i Mnemozine
Talija /zastitnica Komedije
Urnija /-//- Astronomije
Melpomena /-//- Tragedije
Erato /-//- Ljubavne muzike
Polihimnija/-//-Horske muzike
Klio / -//-Istorije
Kaliope /-//- Epske pesme
Euterpe /-//- Muzike
Terpsihore/-//- Igre
Urnija /-//- Astronomije
Melpomena /-//- Tragedije
Erato /-//- Ljubavne muzike
Polihimnija/-//-Horske muzike
Klio / -//-Istorije
Kaliope /-//- Epske pesme
Euterpe /-//- Muzike
Terpsihore/-//- Igre
7 svetskih cuda/ anticko doba
Keopsova piramida
Viseci Semiramidini vrtovi
Artemidin hram u Efesu
Fidijina statua boga Zevsa u Olimpiji
Mauzolej u Halikanasu
Kolos sa Rodosa
Faros u Aleksandriji
Viseci Semiramidini vrtovi
Artemidin hram u Efesu
Fidijina statua boga Zevsa u Olimpiji
Mauzolej u Halikanasu
Kolos sa Rodosa
Faros u Aleksandriji
Muski potomci
Otac
Deda
Pradeda
Cukundeda
Navrdeda
Askurdjel
Kurdjel
Kurlebalo
Sukurdjov
Surdjepac
Bela Pcela
Paradjipan
Ozmikur
Kurajber
Sakajtov
Beli Orao
Deda
Pradeda
Cukundeda
Navrdeda
Askurdjel
Kurdjel
Kurlebalo
Sukurdjov
Surdjepac
Bela Pcela
Paradjipan
Ozmikur
Kurajber
Sakajtov
Beli Orao
Francuska kuhinja
Kratak istorijat francuske kuhinje
Gastronomska vrednost , kao fenomen zasniva se na narodnom kulinarstvu i svim pratecim folklornim elementima. Dakle, pored narodnog tradicionalnog kulinarstva imamo specijalna pekarstva, pica, napici, a sve to u rusticnim odajama sa odgovarajucim namestajem, uz nosnju koja prilici tom regionu, “suvenir jelovniku” a na nacin serviranja dosta karakteristican za to podneblje. Prirodni ambijenti, kao sto su objekti, izletista, vrela, obale reke, ribnjaci, lovista, dvorci i sl. Veoma lep prilaz objektu, kao i docek gostiju.
Galski specijaliteti su skembici svinje, ili divljeg vepra. Galska guska je bila na ceni i u starom Rimu. Ovaj specijalitet dolazio je iz oblasti Pas de Calais. Od povrca u to reme veoma je cenjen kupus, celer, bob , grasak, socivo, repa, divlja sargarepa. Od zacina treba napomenuti crni luk, koji se kombinovao sa kimom, anisom, i to za jelo “garum”. Vec u to vreme Gali su jeli sedeci.
U Franacko doba prvi put se pojavljuje supa/bouyon/, sa zivinskim mesom i malo graska. Iz pehara se pilo vino/ i to istog/, a pre toga se stvalja parce hleba na dno pehara. Slavljenik na kraju popije vino i uzima hleb, kojeg pojede za nazdravlje. Sir je bio na kraju ali mladi, nikako stari sir. Na kraju obeda islo je voce, uglavnom breskve. Pecenje se serviralo u odvojenim cinijama, koja su bila dobro zacinjena. U vreme invazije Arapa, otkriveno je jelo sa “tvrdim zitom”, koje se mesalo sa piletinom/”couchicouq/. To je kasnije bila osnova za arapski ‘kus-kus”.
U vreme Karla Velikog kasna vecera je najvazniji obrok. Sada se obrok vise ceni, kurtoazija dolazi do izrazaja. Zvanice se dele za stolom. Stolovi su uglavnom bili u stilu cirilskog slova P. Posluzenja je bilo od 5 do 7, a navise u predjelu. Zabaljaci su uglavnom bili za sve vreme obroka. Obrok je izgledao ovako : bujon od mesa sa komadicima hleba, zatim, komadici zivinskom mesa pecenog, pa divlji zec pece, zatrim riba, a kao glavno jelo svinjsko ili govedje meso, a na kraju voce, kompoti, pite, uz vino zasladjeno medom.
U vreme kralja Fransoe I , veliki komadi pecenja, lonci odavali subogatu trpezu. Pribor za jelo se pojavljuje krajem XVI veka. Katarina Medici donosi testo, pasulj, slaninu. Tada prvo posluzenje postaje predjelo. Italijanski kuvari su bili veoma cenjeni. Kasnije ce ucenici postati mnogo bolji od ucitelja. Drugo jelo je bila corba. A glavna jela su mesa, kuvana jela. Trece jelo je desert, tj. Razne slatke stvari. Zivina, divlja, govedina, svinjetina su uglavnom jela od mesa. Kobasice su radjene za nize slojeve drustva. Povrce se malo jelo medju gradskim stanovnistvom. U to vreme iz Perua stize paradajz, pa krompir, a iz Amerike stize ljuta paprika. U Burgonji se jede mnogo mesa, u Artoa mlecni proizvodi , u Overnji sirevi, Normandija postaje poznata po kruskama, kao i jabukama…U vreme Luja XIV servira se mnogo jela. Kuhinja je bogata, otmena i obimna. U to vreme mnogi plemici kuvaju posebne specijalitete, pa otuda imamo I danas nazive po imenima tih plemica specijalitete /napr. “besamel”, sos kojeg je napravio kont Bechameil/., ili potaz Colbert, princezi Conti dugujemo jegnjeci kotlet. Dorucaj je oko 10 h. ujutru a veliki obrok od 17 do 18 h. U to vreme sirevi su postali stalni na kraju jela: canatal, brie, roquefort, maroilles. Oko 1684 g. kaljudjer Pierre Perignon pravi penusavo belo vino/ kasnije “sapanjac”, po oblasti/. Hrana se sluzi u porcelanskom posudju. Vecinom su kuvana jela. Pire sve vise dolazi do izrazaja. Oko 1795 g. u Parizu ima nekoliko stotina kafana. Popularnost kafana sve vide dolazi u modu. Tamo se igra bilijar, citaju novine, jede, pije, puse cigare. Prvi restoran koji je otvroren u Parizu bio je od strabe Boulager-a 1762 g. Pariz postaje “zderaonica”. Poznati restoran Beuavilliers. U to vreme vec uveliko se radi konzerviranje povrca i voca. Oko 1822 g. otvara se Café de Paris/ u kuci porodice Demidoff, a zatim La Rotonde, pa Café Lamblin.
Bretanjci imaju tri obroka dnevno/ a zimi imaju i uzinu- ortozen/. Palacinke se jedu umesto hleba. U Berry jedu kasu od kuvanog mleka, male galete/ radia/, tribal-krmenadle pecene u rerni, citrouillants- bundeva sa testom, clafoutis-testo sa tresnjama, poule en barbouille- pile u krvi…U Normandiji , jutarnja supa od teleceg loja, galete, tripice, svargla, parizer, torgoule-sutlijas, bourde-kruske umotane u testo pa pecene, a pije se jabukovaca. Na severu Francusker hleb se pravi od psenice i razi. Kunici se spravljaju na razne nacine. Sada se javlja restoran Café d’Anglais, Durant, Maxims, Fouquets, Brasserie…Café de la Paix, Les Gaufres, Select, Le Doyen
Pancevo, Sv. Ilija 2000 g.
Gastronomska vrednost , kao fenomen zasniva se na narodnom kulinarstvu i svim pratecim folklornim elementima. Dakle, pored narodnog tradicionalnog kulinarstva imamo specijalna pekarstva, pica, napici, a sve to u rusticnim odajama sa odgovarajucim namestajem, uz nosnju koja prilici tom regionu, “suvenir jelovniku” a na nacin serviranja dosta karakteristican za to podneblje. Prirodni ambijenti, kao sto su objekti, izletista, vrela, obale reke, ribnjaci, lovista, dvorci i sl. Veoma lep prilaz objektu, kao i docek gostiju.
Galski specijaliteti su skembici svinje, ili divljeg vepra. Galska guska je bila na ceni i u starom Rimu. Ovaj specijalitet dolazio je iz oblasti Pas de Calais. Od povrca u to reme veoma je cenjen kupus, celer, bob , grasak, socivo, repa, divlja sargarepa. Od zacina treba napomenuti crni luk, koji se kombinovao sa kimom, anisom, i to za jelo “garum”. Vec u to vreme Gali su jeli sedeci.
U Franacko doba prvi put se pojavljuje supa/bouyon/, sa zivinskim mesom i malo graska. Iz pehara se pilo vino/ i to istog/, a pre toga se stvalja parce hleba na dno pehara. Slavljenik na kraju popije vino i uzima hleb, kojeg pojede za nazdravlje. Sir je bio na kraju ali mladi, nikako stari sir. Na kraju obeda islo je voce, uglavnom breskve. Pecenje se serviralo u odvojenim cinijama, koja su bila dobro zacinjena. U vreme invazije Arapa, otkriveno je jelo sa “tvrdim zitom”, koje se mesalo sa piletinom/”couchicouq/. To je kasnije bila osnova za arapski ‘kus-kus”.
U vreme Karla Velikog kasna vecera je najvazniji obrok. Sada se obrok vise ceni, kurtoazija dolazi do izrazaja. Zvanice se dele za stolom. Stolovi su uglavnom bili u stilu cirilskog slova P. Posluzenja je bilo od 5 do 7, a navise u predjelu. Zabaljaci su uglavnom bili za sve vreme obroka. Obrok je izgledao ovako : bujon od mesa sa komadicima hleba, zatim, komadici zivinskom mesa pecenog, pa divlji zec pece, zatrim riba, a kao glavno jelo svinjsko ili govedje meso, a na kraju voce, kompoti, pite, uz vino zasladjeno medom.
U vreme kralja Fransoe I , veliki komadi pecenja, lonci odavali subogatu trpezu. Pribor za jelo se pojavljuje krajem XVI veka. Katarina Medici donosi testo, pasulj, slaninu. Tada prvo posluzenje postaje predjelo. Italijanski kuvari su bili veoma cenjeni. Kasnije ce ucenici postati mnogo bolji od ucitelja. Drugo jelo je bila corba. A glavna jela su mesa, kuvana jela. Trece jelo je desert, tj. Razne slatke stvari. Zivina, divlja, govedina, svinjetina su uglavnom jela od mesa. Kobasice su radjene za nize slojeve drustva. Povrce se malo jelo medju gradskim stanovnistvom. U to vreme iz Perua stize paradajz, pa krompir, a iz Amerike stize ljuta paprika. U Burgonji se jede mnogo mesa, u Artoa mlecni proizvodi , u Overnji sirevi, Normandija postaje poznata po kruskama, kao i jabukama…U vreme Luja XIV servira se mnogo jela. Kuhinja je bogata, otmena i obimna. U to vreme mnogi plemici kuvaju posebne specijalitete, pa otuda imamo I danas nazive po imenima tih plemica specijalitete /napr. “besamel”, sos kojeg je napravio kont Bechameil/., ili potaz Colbert, princezi Conti dugujemo jegnjeci kotlet. Dorucaj je oko 10 h. ujutru a veliki obrok od 17 do 18 h. U to vreme sirevi su postali stalni na kraju jela: canatal, brie, roquefort, maroilles. Oko 1684 g. kaljudjer Pierre Perignon pravi penusavo belo vino/ kasnije “sapanjac”, po oblasti/. Hrana se sluzi u porcelanskom posudju. Vecinom su kuvana jela. Pire sve vise dolazi do izrazaja. Oko 1795 g. u Parizu ima nekoliko stotina kafana. Popularnost kafana sve vide dolazi u modu. Tamo se igra bilijar, citaju novine, jede, pije, puse cigare. Prvi restoran koji je otvroren u Parizu bio je od strabe Boulager-a 1762 g. Pariz postaje “zderaonica”. Poznati restoran Beuavilliers. U to vreme vec uveliko se radi konzerviranje povrca i voca. Oko 1822 g. otvara se Café de Paris/ u kuci porodice Demidoff, a zatim La Rotonde, pa Café Lamblin.
Bretanjci imaju tri obroka dnevno/ a zimi imaju i uzinu- ortozen/. Palacinke se jedu umesto hleba. U Berry jedu kasu od kuvanog mleka, male galete/ radia/, tribal-krmenadle pecene u rerni, citrouillants- bundeva sa testom, clafoutis-testo sa tresnjama, poule en barbouille- pile u krvi…U Normandiji , jutarnja supa od teleceg loja, galete, tripice, svargla, parizer, torgoule-sutlijas, bourde-kruske umotane u testo pa pecene, a pije se jabukovaca. Na severu Francusker hleb se pravi od psenice i razi. Kunici se spravljaju na razne nacine. Sada se javlja restoran Café d’Anglais, Durant, Maxims, Fouquets, Brasserie…Café de la Paix, Les Gaufres, Select, Le Doyen
Pancevo, Sv. Ilija 2000 g.
Manastiri Srbije
MANASTIRI SRBIJE
Kratak pregled istorije srednjevekovne Srbije
Stari grad Ras pominje se u X veku, u vreme cara Konstantina Porfirogenita. To je grad koji je ujedno prestonica dinastije Nemanica. Razoren u vreme napada Mongola 1242 g. U neposrednoj blizini nadjen je novac iz XIII v. u vreme vladavine kralja Radoslava (1228-1234).
Srpska srednjevekovna drzava prostirala se izmedju Save, Dunava, Drine do Porecke reke, a na jugu do Vardasrke doline, Primorje od Cetine do Drima, izuzev Dubrovnika.
Istorija Srbije pocinje sa Stefanom Nemanjom i njegovim sinom Savom.
Iz zapisa cara Konstantina Porfirogenita(913-959g) Srbi su se doselili u vreme cara Iraklija (610-641g) i to uz njegovu saglasnost.
Po podacima “Anala Franackog kraljevstva”, Srbi su drzali veci deo Dalmacije. “Srpske oblasti” nazivale su se: oblast Neretljana/Paganija/,, Zahumlje, Travunija, Konavli, Duklja, Raska…
Prvi knez koji se pominje bio je Viseslav/Vojislav/ oko 680 g. Posle toga znacajniji srpski knez bio je Caslav 927 g. u vreme vladavine bugarskog cara Simeona(893-927).
U vreme doseljavanja Srbi su uglavnom bili zemljoradnici. Iz tog perioda poznate su “zitne jame”, mesta gde se cuvalo zito za mlevenje. Zanatstvo, stocarstvo se razvijalo prilikom kontakata sa Vizantijom.
U vreme makedonskog Slovena Samuila (976-1014)vlast na Balkanu bila je uglavnom usredsredjena na ovu oblast/Makedonija danas/. U vreme cara vasilije slomljeno je Samuilovo “carstvo”, pa je Vizantija povratila uticaj na Balkanu.
Po raspadu hriscanske crkve 1054 g. Srbi su potpali pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije.
Ugarski kralj Stefan II (1116-1131)ozenio je svog prestolonaslednika Belu II za srpskog Velikog Zupana Urosa I.
Miroslavljevo jevadjelje je najstarija srpska knjiga iluminirana u XII v. Miroslav je bio brat Stefana Nemanje. Minijatura prikazuje Jovana Krstitelja , koji je oznacen kao Zvan Batist, i koji dolazi sa Primorja.
Crkvu Sv. Djordja, danas manastir Djurdjevi Stupovi sagradio je Stefan Nemanja 1171 g.
Stefan Nemanja , najmljadji sin Zavide krsten je u Ribnici/Podgorica dans/po katolickom obredu, jer u to vreme nije bilo pravoslavnih svestenika. Posle povratka u Ras, Stefan je krsten u crkvi Sv. Petra i Pavla po pravoslavnom obredu.
Stefan Nemanja oblast Duklju je smatrao otacestvom i pravom dedovinom.
Najznacajnija zaduzbina Stefana Nemanje je Studenica /kraj XII v/. Crkva je posvecena Bogorodici.
Sto se tice vojske u vreme Stefana Nemanje, ona je uglavnom bila sastavljena od Srba, kojom komanduju Vojvode, nazi cinovi su desetnici, pedesetnici, satnici i tisucnici. Po nekim podacima u XII v. Srbija je mogla da mobilise oko 20.000 vojnika.
Zavisno stanovnistvo u Srbiji : zemljoradnici, zanatlije, Vlasi-stocari, koji su bili u obavezi prema manastirskim ili gospodarskim imanjima. Zemljoradnike su nazivali –“meropsi”, a tu su “sokalniciili “otroci”, slicni po zanimanju, zanatlije”majstori”/po Zakonu Svetog Simeona i Sv.Save/. Na zavisno stanovnistvo padala je i opsta obaveza “gradozidanija”.
-2-
Stefan Nemanja obnovio je crkve: Sv. Arhandjela u Skoplju, Sv. Pantelejmona u Nisu, …a darivao je crkve u Carigradu, Solunu, Bariju…
Podizanje crkava, manastira su dokaz o verskoj politici porodice Nemanic.
Posle crkvenog Sabora kod crkve Sv. Petra i Pavla odluceno je da se nevernici/”Bogumili”/proteraju iz Srbije.
Sa svojim sinom Savom podigao je manastir Hilandar na Svetoj Gori Atonskoj.
Posle Stefana Nemanje na vlast je dosao Vukan, ali na kratko. Njega je uz blagoslov oca, kao i brata monaha Save nasledio Stefan koji se zeni sa unukom mletackog duzda Enrika Dandola, Anom Dandolo. Stefan se 1217 g. krunise za kralja Srba i to uz blagoslov i krunu poslatu iz Rima od pape Honorije III. Srpska crkva je postala autokefalna 1219 g. a Sava postaje prvi arhiepiskop. Srpske episkopije : Raska, Prizrenska , Ljipljanska, Zetska , Humska, Dabarska, Moravicka, Budimljanska, Hvostanska, i Toplicka. Crkve u episkopijama su : Zetska Sv. Arhandjela na Prevlaci, Humska Sv. Bogorodice u Stonu, Dabarska Sv. Nikole u Banji kod Priboja, Raska , Sv. Petra/Sv.Apostola/, Moravicka Sv. Ahilija u Arilju, Hvostanska, Bogorodica Hvostanska u Maloj Studenici blizu Peci, Budimljanska , Sv Djordja /Djurdjevi Stupovi/u Budimlju kod Berana, Toplicka Sv. Nikole kod Kursumlije, Prizrenska Sv. Bogorodice u Prizrenu/Bogorodica Ljeviska/, Ljipljanska ,Sv. Bogorodice u Gracanici.
Monasi/kaludjeri/nisu vrsili misionarsku delatnost, vec su bili kao vizantijski monasi, pre svega svetogorsko. Oni su se obavezivali na “celibat”, siromastvo, poslusnost. Postojala su dva tipa monastva : kinovijski/opsteziteljni/, skitski/pustinjski/. Prvi su organizovani kao cvrste zajednice kojima upravlja igumansa “starcima”. Manastiri su postajali dosta imucni sa svojim imanjima, pa su mogli da se zalazu za umetnost, umetnicke zanate, graditeljstvo, fresko slikarstvo i sl. Hilandar propisuje “Karejski” pa i “Hilandarski tipik”, koji propisuje zivot i ponasanje u manastiru. U to vreme napisana je i “Krmcija Sv. Save” kao Zakon o Srpskoj drzavi. Na ovaj Zakon “oslonjen” je Dusanov Zakonik.
U knjizevnosti najvise su bile zastupljenje “Zitije”, biografije “svetaca”, a najvise o dinastiji Nemanica. Skole asu bile u okrilju crkve/ucilo se putem psaltira ili caslovca/, a u muzici su bile “neume” notni znaci. Bolnice su bile u okviru manastira, a sve po Hipokratu i Galenu, grckoj ili vizantijskoj medecini. Lekovito bilje je najcesci lek koji se upotrebljavao. Za dusevne bolesti se koriste “mosti svetaca”.
Za vreme vladavine Stefana “Prvovencanog”Srbija je ocuvala svoje granice a neke je i prosirila. Posle smrti Stefana, na vlast dolazi Radoslav/koji je krunisan krunom “stefanovo”, koja je dosla iz Rima; a tome su se narocito suprostavili kraljavi Ugarske/. Na pritisak Bugarske, pa i “Vizantije”, vlastela u Srbiji svrgava kralja Radoslava/ koji se kasnije zamonasio-otac Jovan; koji je sahranjen u Studenici/, a na njegovo mesto dovela Vladislava/1234-1243/. Brona su vremena bila u vreme vladavine kralja Vladislava. Mongoli su provalili na Balkansko poluostrvo. Umro je bugarski Car Jovan II/ njegova cerka je bila udata za srpskog kralja/, zategnuti odnosi sa Dubrovnikom/ posto se tamo bio sklonio bivsi kralj Radoslav/. Posto je svrgnut kralj Vladislav na presto dolazi Uros I, mladji brat Radoslava i Vladaslava Nemanica. Sopocane je podigao kralj Uros I Nemanic, i to 60 tih godina XIII v. Dubrovcani su placali “mogoris”, kao i
-3-
“svetodmitarski dohotak-srpski dohodak”, Srbiji na ime godisnje dazbine. On je iznosio oko 2000 perpera/ u mletackim ili dubrovackim grosevima/; 12 groseva za jedan dinar, a jedan mletacki vredeo je 24 mletacka grosa/matapana/. Kraljica Jelena Anzujska, supruga kralja Urosa I podigla je Gradac-manastir oko 1270 g. koji je radjen pod uticajem “gotike”. Arhiepiskop Danilo je opisao veoma lepo kraljicu Jelenu , kao veoma dobru, postenu, dostojanstvenu srpsku kraljicu.
Dragutin, kao prestolonaslednik, koji je bio ozenjen ugarskom princezom Katelinom, cerkom ugarskog kralja Stefana V, trazio je da se kraljevska vlast podeli, kao sto je bio obicaj u Ugarskoj. Uros I to odbija, te biva svrgnut uz pomog ugarske vojske. Kralj Dragutin vlada od 1276 do 1282 g. U Orvijetu se pravi koaliciji da se ponovo ozivi “Latinsko carstvo”/ gde ucestvuju Karlo I Anzujski, “Latinski car Filip-titularni vladar “Vizantijskog carstva”, Venecija. Kralj Dragutin je imao nesrecu padom sa konja, pa posto se “odrekao” prestola na vlast dolazi mladji brat Milutin. On se stavlja na stranu “kolalicije”. Vizantija napada Srbiju, pa osvaja neke krajeve. Uz pomoc Dragutina , kralj Milutin osvaja danasnju Makedoniju. Kralj Milutin je najveci graditelj crkava, manastira u Srbiju. U vreme vladavine kralja Milutina razvija se zanatstvo, rudarstvo, poljoprivreda, trgovina, saobracaj-karavani…Razvijaju se gradovi, trgovi, obnavljaju se stari “rimski putevi”…
Kralj Milutin gradi pored crkve Bogorodice u Studenici jednju manju “kraljavu crkvu”, posvecenu “Joakimu i Ani”, zatim crkvu u manastiru Hilandar, Bogorodicu Ljevisku u Prizrenu, Gracanicu, crkvu Bogorodice Trojerucice u Skoplju, crkva Sv. Stefanu u Banjskoj, a obnavlja crkvu Sv. Djordja u Skoplju, Svetog Konstantina i Sv. Jovana Krstitelja u Skoplju, Sv. Djordja u Starom Nagoricanu, Sv. Nikite u okolinu Skoplja, Sv. Nikole u Kozlju na Vardaru, Sv. Djordja u Orahovcu /KiM/…Jos za zivota nazivan je “sveti kralja”. Mnoga zitija u to vreme opisuju zivot u Srbiji, kao dobro organizovanu drzavu, gde se prosperitet oseca na svakom koraku. Zakonodavna vlast je uveliko bila delotvorna na celoj teritoriji Srbije. Crkva je bila veoma bogato darivana. Vojska je bila dobro opremljena, uvezbana, i postala poznata u okolini kao i sire. S druge strane govorilo se o “vizantizaciji Srbije” u vreme vladavine kralja Milutina.
Kralj Milutin umro je 29.Oktobra 1321 godine. Njegov naslednik je , po nekim izvorima trebao da bude sin Konstantin, najmladji Milutinov sin. Medjutim, sin “sremskog kralja”Dragutina, Vladislav polagao je pravo na presto. Drugi sin kralja Milutina , Stefan je uz pomoc crkve postigao izvesnu popularnost da bude pretendent na srpski presto. Tek je 6. Januara 1322, Stefan Uros III-Decanski krunisan za srpskog kralja. Stefan podize cuveni manastir u Decanima. Ratujuci protiv Bugara, i Vizantije kralj Stefan Uros III pokazuje da je Srbija jaca od Bugarske, kao i Vizantije u to vreme. U bitci kod Velbuzda istao se mladi srpski kralj Stefan Uros IV-Dusan.
Kralj Dusan se krunise 1331 godine. Nakon sredjivanja unutresnjih problema, kralj Dusan je krenuo u osvajanje juznog dela Balkana. Njegov san je bio da se srpska vlast upostavi u Carigradu. Kralj Dusan osvaja veci deo danasnje severne Grcke, danasnju Albaniju. U sukobu oko prestola u Carigradu, kralj Dusan se posle saveza sa Jovanom Kantakuzinom, stavlja na raspolaganje Carigrada. Sukobi izmedju Kantakuzina , Turaka Seldzuka, Carigrada, kralja Dusana, despota Momcila bila je promeljiva u odnosima , kao
-4-
i u pobedama. Kralj Dusan osvaja mnode oblasti, kao i grad Ser. Posle tih osvajanja proglasava se za cara Srba, Grka,pomorskih zemalja 16. Aprila 1345 godine u Skoplju. Protat na Svetoj Gori je prihvatio da se ime kralja Dusana pominje u molitvama u svetogorskim manastirima. Krunisanje su priznali Bugarska, Sveta Gora, a venecija, Dubrovnik su pozdravili takvu odluku. Bosna nije osporavala titulu caru Dusanu. U vreme vladavine cara Dusana donosi se najvazniji Zakon za Srbiju, Dusanov zakonik, Ustav Srbije. Vlastela je u to vreme postala veoma bogata, uticajna, a i sklona sve vecoj “samostalnosti” u odnosu na centralnu vlast. Stalna ratovanja su bila izmedju Istoka, Zapada, kao i Severa/Vizantije-gradjanski ratovi, pomoc Turaka Seldzuka; Venecije, Pape; Ugarske/. Car Dusan umro je 20 decembra 1355 godine u Beru. Sahranje je u crkvui v Arhandjela u Prizrenu. Zakonodavna delatnost u vreme cara Dusana, na prostoru Srbije bila je veoma intenzivna. Hrisovulje, Povelje, Zakoni/ Sintagma Matije Vlastara, Justinijanov zakon su bili od velikog uticaja na prepisku zakona u Srbiji/.
Posle smrti cara Dusana na vlast je dosao car Uros “Nejaki”. Savladari ovog car bili su iz porodice Mrnjavcevica/Vukasin i Ugljesa/. Oko Drine vladao je zupan Nikola Altomanovic. U centralnoj Srbiji istice se knez Lazar Hrebeljanovic. U Primorju su na vlasti Balsici. Vec 1371 godine na reci Marici braca Mrnjavcevici gube vaznu bitka od strane Turaka. Iste godine 2 Decembra umira Car Uros bez naslednika direktne loze Nemanica. U Bosni se krunise Tvrtko I Kotromanic za kralja Srba i Bosne. Lazar Hrebeljanovic je knez Srba. Dubrovcani su smatrali kneza Lazara za naslednika cara Dusana.
Kratak pregled istorije srednjevekovne Srbije
Stari grad Ras pominje se u X veku, u vreme cara Konstantina Porfirogenita. To je grad koji je ujedno prestonica dinastije Nemanica. Razoren u vreme napada Mongola 1242 g. U neposrednoj blizini nadjen je novac iz XIII v. u vreme vladavine kralja Radoslava (1228-1234).
Srpska srednjevekovna drzava prostirala se izmedju Save, Dunava, Drine do Porecke reke, a na jugu do Vardasrke doline, Primorje od Cetine do Drima, izuzev Dubrovnika.
Istorija Srbije pocinje sa Stefanom Nemanjom i njegovim sinom Savom.
Iz zapisa cara Konstantina Porfirogenita(913-959g) Srbi su se doselili u vreme cara Iraklija (610-641g) i to uz njegovu saglasnost.
Po podacima “Anala Franackog kraljevstva”, Srbi su drzali veci deo Dalmacije. “Srpske oblasti” nazivale su se: oblast Neretljana/Paganija/,, Zahumlje, Travunija, Konavli, Duklja, Raska…
Prvi knez koji se pominje bio je Viseslav/Vojislav/ oko 680 g. Posle toga znacajniji srpski knez bio je Caslav 927 g. u vreme vladavine bugarskog cara Simeona(893-927).
U vreme doseljavanja Srbi su uglavnom bili zemljoradnici. Iz tog perioda poznate su “zitne jame”, mesta gde se cuvalo zito za mlevenje. Zanatstvo, stocarstvo se razvijalo prilikom kontakata sa Vizantijom.
U vreme makedonskog Slovena Samuila (976-1014)vlast na Balkanu bila je uglavnom usredsredjena na ovu oblast/Makedonija danas/. U vreme cara vasilije slomljeno je Samuilovo “carstvo”, pa je Vizantija povratila uticaj na Balkanu.
Po raspadu hriscanske crkve 1054 g. Srbi su potpali pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije.
Ugarski kralj Stefan II (1116-1131)ozenio je svog prestolonaslednika Belu II za srpskog Velikog Zupana Urosa I.
Miroslavljevo jevadjelje je najstarija srpska knjiga iluminirana u XII v. Miroslav je bio brat Stefana Nemanje. Minijatura prikazuje Jovana Krstitelja , koji je oznacen kao Zvan Batist, i koji dolazi sa Primorja.
Crkvu Sv. Djordja, danas manastir Djurdjevi Stupovi sagradio je Stefan Nemanja 1171 g.
Stefan Nemanja , najmljadji sin Zavide krsten je u Ribnici/Podgorica dans/po katolickom obredu, jer u to vreme nije bilo pravoslavnih svestenika. Posle povratka u Ras, Stefan je krsten u crkvi Sv. Petra i Pavla po pravoslavnom obredu.
Stefan Nemanja oblast Duklju je smatrao otacestvom i pravom dedovinom.
Najznacajnija zaduzbina Stefana Nemanje je Studenica /kraj XII v/. Crkva je posvecena Bogorodici.
Sto se tice vojske u vreme Stefana Nemanje, ona je uglavnom bila sastavljena od Srba, kojom komanduju Vojvode, nazi cinovi su desetnici, pedesetnici, satnici i tisucnici. Po nekim podacima u XII v. Srbija je mogla da mobilise oko 20.000 vojnika.
Zavisno stanovnistvo u Srbiji : zemljoradnici, zanatlije, Vlasi-stocari, koji su bili u obavezi prema manastirskim ili gospodarskim imanjima. Zemljoradnike su nazivali –“meropsi”, a tu su “sokalniciili “otroci”, slicni po zanimanju, zanatlije”majstori”/po Zakonu Svetog Simeona i Sv.Save/. Na zavisno stanovnistvo padala je i opsta obaveza “gradozidanija”.
-2-
Stefan Nemanja obnovio je crkve: Sv. Arhandjela u Skoplju, Sv. Pantelejmona u Nisu, …a darivao je crkve u Carigradu, Solunu, Bariju…
Podizanje crkava, manastira su dokaz o verskoj politici porodice Nemanic.
Posle crkvenog Sabora kod crkve Sv. Petra i Pavla odluceno je da se nevernici/”Bogumili”/proteraju iz Srbije.
Sa svojim sinom Savom podigao je manastir Hilandar na Svetoj Gori Atonskoj.
Posle Stefana Nemanje na vlast je dosao Vukan, ali na kratko. Njega je uz blagoslov oca, kao i brata monaha Save nasledio Stefan koji se zeni sa unukom mletackog duzda Enrika Dandola, Anom Dandolo. Stefan se 1217 g. krunise za kralja Srba i to uz blagoslov i krunu poslatu iz Rima od pape Honorije III. Srpska crkva je postala autokefalna 1219 g. a Sava postaje prvi arhiepiskop. Srpske episkopije : Raska, Prizrenska , Ljipljanska, Zetska , Humska, Dabarska, Moravicka, Budimljanska, Hvostanska, i Toplicka. Crkve u episkopijama su : Zetska Sv. Arhandjela na Prevlaci, Humska Sv. Bogorodice u Stonu, Dabarska Sv. Nikole u Banji kod Priboja, Raska , Sv. Petra/Sv.Apostola/, Moravicka Sv. Ahilija u Arilju, Hvostanska, Bogorodica Hvostanska u Maloj Studenici blizu Peci, Budimljanska , Sv Djordja /Djurdjevi Stupovi/u Budimlju kod Berana, Toplicka Sv. Nikole kod Kursumlije, Prizrenska Sv. Bogorodice u Prizrenu/Bogorodica Ljeviska/, Ljipljanska ,Sv. Bogorodice u Gracanici.
Monasi/kaludjeri/nisu vrsili misionarsku delatnost, vec su bili kao vizantijski monasi, pre svega svetogorsko. Oni su se obavezivali na “celibat”, siromastvo, poslusnost. Postojala su dva tipa monastva : kinovijski/opsteziteljni/, skitski/pustinjski/. Prvi su organizovani kao cvrste zajednice kojima upravlja igumansa “starcima”. Manastiri su postajali dosta imucni sa svojim imanjima, pa su mogli da se zalazu za umetnost, umetnicke zanate, graditeljstvo, fresko slikarstvo i sl. Hilandar propisuje “Karejski” pa i “Hilandarski tipik”, koji propisuje zivot i ponasanje u manastiru. U to vreme napisana je i “Krmcija Sv. Save” kao Zakon o Srpskoj drzavi. Na ovaj Zakon “oslonjen” je Dusanov Zakonik.
U knjizevnosti najvise su bile zastupljenje “Zitije”, biografije “svetaca”, a najvise o dinastiji Nemanica. Skole asu bile u okrilju crkve/ucilo se putem psaltira ili caslovca/, a u muzici su bile “neume” notni znaci. Bolnice su bile u okviru manastira, a sve po Hipokratu i Galenu, grckoj ili vizantijskoj medecini. Lekovito bilje je najcesci lek koji se upotrebljavao. Za dusevne bolesti se koriste “mosti svetaca”.
Za vreme vladavine Stefana “Prvovencanog”Srbija je ocuvala svoje granice a neke je i prosirila. Posle smrti Stefana, na vlast dolazi Radoslav/koji je krunisan krunom “stefanovo”, koja je dosla iz Rima; a tome su se narocito suprostavili kraljavi Ugarske/. Na pritisak Bugarske, pa i “Vizantije”, vlastela u Srbiji svrgava kralja Radoslava/ koji se kasnije zamonasio-otac Jovan; koji je sahranjen u Studenici/, a na njegovo mesto dovela Vladislava/1234-1243/. Brona su vremena bila u vreme vladavine kralja Vladislava. Mongoli su provalili na Balkansko poluostrvo. Umro je bugarski Car Jovan II/ njegova cerka je bila udata za srpskog kralja/, zategnuti odnosi sa Dubrovnikom/ posto se tamo bio sklonio bivsi kralj Radoslav/. Posto je svrgnut kralj Vladislav na presto dolazi Uros I, mladji brat Radoslava i Vladaslava Nemanica. Sopocane je podigao kralj Uros I Nemanic, i to 60 tih godina XIII v. Dubrovcani su placali “mogoris”, kao i
-3-
“svetodmitarski dohotak-srpski dohodak”, Srbiji na ime godisnje dazbine. On je iznosio oko 2000 perpera/ u mletackim ili dubrovackim grosevima/; 12 groseva za jedan dinar, a jedan mletacki vredeo je 24 mletacka grosa/matapana/. Kraljica Jelena Anzujska, supruga kralja Urosa I podigla je Gradac-manastir oko 1270 g. koji je radjen pod uticajem “gotike”. Arhiepiskop Danilo je opisao veoma lepo kraljicu Jelenu , kao veoma dobru, postenu, dostojanstvenu srpsku kraljicu.
Dragutin, kao prestolonaslednik, koji je bio ozenjen ugarskom princezom Katelinom, cerkom ugarskog kralja Stefana V, trazio je da se kraljevska vlast podeli, kao sto je bio obicaj u Ugarskoj. Uros I to odbija, te biva svrgnut uz pomog ugarske vojske. Kralj Dragutin vlada od 1276 do 1282 g. U Orvijetu se pravi koaliciji da se ponovo ozivi “Latinsko carstvo”/ gde ucestvuju Karlo I Anzujski, “Latinski car Filip-titularni vladar “Vizantijskog carstva”, Venecija. Kralj Dragutin je imao nesrecu padom sa konja, pa posto se “odrekao” prestola na vlast dolazi mladji brat Milutin. On se stavlja na stranu “kolalicije”. Vizantija napada Srbiju, pa osvaja neke krajeve. Uz pomoc Dragutina , kralj Milutin osvaja danasnju Makedoniju. Kralj Milutin je najveci graditelj crkava, manastira u Srbiju. U vreme vladavine kralja Milutina razvija se zanatstvo, rudarstvo, poljoprivreda, trgovina, saobracaj-karavani…Razvijaju se gradovi, trgovi, obnavljaju se stari “rimski putevi”…
Kralj Milutin gradi pored crkve Bogorodice u Studenici jednju manju “kraljavu crkvu”, posvecenu “Joakimu i Ani”, zatim crkvu u manastiru Hilandar, Bogorodicu Ljevisku u Prizrenu, Gracanicu, crkvu Bogorodice Trojerucice u Skoplju, crkva Sv. Stefanu u Banjskoj, a obnavlja crkvu Sv. Djordja u Skoplju, Svetog Konstantina i Sv. Jovana Krstitelja u Skoplju, Sv. Djordja u Starom Nagoricanu, Sv. Nikite u okolinu Skoplja, Sv. Nikole u Kozlju na Vardaru, Sv. Djordja u Orahovcu /KiM/…Jos za zivota nazivan je “sveti kralja”. Mnoga zitija u to vreme opisuju zivot u Srbiji, kao dobro organizovanu drzavu, gde se prosperitet oseca na svakom koraku. Zakonodavna vlast je uveliko bila delotvorna na celoj teritoriji Srbije. Crkva je bila veoma bogato darivana. Vojska je bila dobro opremljena, uvezbana, i postala poznata u okolini kao i sire. S druge strane govorilo se o “vizantizaciji Srbije” u vreme vladavine kralja Milutina.
Kralj Milutin umro je 29.Oktobra 1321 godine. Njegov naslednik je , po nekim izvorima trebao da bude sin Konstantin, najmladji Milutinov sin. Medjutim, sin “sremskog kralja”Dragutina, Vladislav polagao je pravo na presto. Drugi sin kralja Milutina , Stefan je uz pomoc crkve postigao izvesnu popularnost da bude pretendent na srpski presto. Tek je 6. Januara 1322, Stefan Uros III-Decanski krunisan za srpskog kralja. Stefan podize cuveni manastir u Decanima. Ratujuci protiv Bugara, i Vizantije kralj Stefan Uros III pokazuje da je Srbija jaca od Bugarske, kao i Vizantije u to vreme. U bitci kod Velbuzda istao se mladi srpski kralj Stefan Uros IV-Dusan.
Kralj Dusan se krunise 1331 godine. Nakon sredjivanja unutresnjih problema, kralj Dusan je krenuo u osvajanje juznog dela Balkana. Njegov san je bio da se srpska vlast upostavi u Carigradu. Kralj Dusan osvaja veci deo danasnje severne Grcke, danasnju Albaniju. U sukobu oko prestola u Carigradu, kralj Dusan se posle saveza sa Jovanom Kantakuzinom, stavlja na raspolaganje Carigrada. Sukobi izmedju Kantakuzina , Turaka Seldzuka, Carigrada, kralja Dusana, despota Momcila bila je promeljiva u odnosima , kao
-4-
i u pobedama. Kralj Dusan osvaja mnode oblasti, kao i grad Ser. Posle tih osvajanja proglasava se za cara Srba, Grka,pomorskih zemalja 16. Aprila 1345 godine u Skoplju. Protat na Svetoj Gori je prihvatio da se ime kralja Dusana pominje u molitvama u svetogorskim manastirima. Krunisanje su priznali Bugarska, Sveta Gora, a venecija, Dubrovnik su pozdravili takvu odluku. Bosna nije osporavala titulu caru Dusanu. U vreme vladavine cara Dusana donosi se najvazniji Zakon za Srbiju, Dusanov zakonik, Ustav Srbije. Vlastela je u to vreme postala veoma bogata, uticajna, a i sklona sve vecoj “samostalnosti” u odnosu na centralnu vlast. Stalna ratovanja su bila izmedju Istoka, Zapada, kao i Severa/Vizantije-gradjanski ratovi, pomoc Turaka Seldzuka; Venecije, Pape; Ugarske/. Car Dusan umro je 20 decembra 1355 godine u Beru. Sahranje je u crkvui v Arhandjela u Prizrenu. Zakonodavna delatnost u vreme cara Dusana, na prostoru Srbije bila je veoma intenzivna. Hrisovulje, Povelje, Zakoni/ Sintagma Matije Vlastara, Justinijanov zakon su bili od velikog uticaja na prepisku zakona u Srbiji/.
Posle smrti cara Dusana na vlast je dosao car Uros “Nejaki”. Savladari ovog car bili su iz porodice Mrnjavcevica/Vukasin i Ugljesa/. Oko Drine vladao je zupan Nikola Altomanovic. U centralnoj Srbiji istice se knez Lazar Hrebeljanovic. U Primorju su na vlasti Balsici. Vec 1371 godine na reci Marici braca Mrnjavcevici gube vaznu bitka od strane Turaka. Iste godine 2 Decembra umira Car Uros bez naslednika direktne loze Nemanica. U Bosni se krunise Tvrtko I Kotromanic za kralja Srba i Bosne. Lazar Hrebeljanovic je knez Srba. Dubrovcani su smatrali kneza Lazara za naslednika cara Dusana.
Muzika/Romantizam
OPŠTE KARAKTERISTIKE KOMPOZICIJA ROMANTIZMA
Kompozitori instrumentalne muzike romantizma su: Šubert, Veber, Šuman, Mendelson, Šopen, Paganini, Berlioz i List. Suprotno 18 veku gde je u centru pažnje bio sonatni oblik, romantičari su negovali minijaturu, koja je više odgovarala njihovoj težnji da izraze subjektivnu misao. Minijatura je imala najviše zastupnika u klavirskoj literaturi. Sonata je doživela mnogo izmena. Osnov od koga su polazili svi kompozitori bila je betovenska sonata, koja je ostala nedostignuta. Kod njih se oseća intencija ka preovlađivanju glavne teme i povezivanju stavova zajedničkim ideajma. Do nastanka simfonijske poeme sa jedne strane doveo je uticaj programa, a sa druge težnja ka monotematizmu.
Vokalno-instrumentalne kompozicije su oratorijumi koji su pod velikim uticajem baroka i klasike, a romantizam unosi i lajtmotivsku tehniku.
Prve solo pesme mogu se smatrati tvorevinom Šuberta. Pod njegovim uticaje neguju ih mnogi kompozitori produbljujući im sadržaj i ističući deklamatorske elemente.
Još jedan momenat karakteriše instrumentalnu muziku 19 veka-pojava virtuoziteta u izvođenju naročito na klaviru i violini.
FRANC ŠUBERT
Šubert je predstavnik ranog romantizma. U njegovim delima zapažamo ideje novog pokreta koji se tek strvarao i suprotstavljao klasici, a naročito izrastanje tog pravca iz narodne pesme, sa njenom melodičnošću i naivnošću. On je dao prve uspele primere onoga što su nastavili da neguju drugi romantičari: solo pesme, klavirske minijature, slobodnije tretiranje simfonijskog oblika. Na njega je veoma uticao Betoven.
Dva datuma bila su značajna u stvaranju njegovog renomea: kada mu se ime prvi put pojavilo na pesmi «Pastirova tužbalica» i kada je pevač Fogl izveo «Vilinskog kralja».
Njegove solo pesme karakteriše svestranost u tematici i atmosferi. Imao je jednostavan, prirodan i svima pristupačan vokalni stil. Nikada se nije doticao virtuoziteta. Komponovao je po svim sižeima koji su mu dolazili pod ruku-lirskim, epskim, dramatskim i svim mogućim žanrovima poezije. Njegove pesme su uglavnom kratke ali ponekad dobijaju širinu poeme. Klavirska pratnja nejčešće je slikovita, ilustrujući osnovnu ideju ili pojedine scene.
Komponovao je oko 600 pesama od kojih su najpoznatije po Šilerovim (Gnjurac) i Geteovim stihovima (Divlja ružica, vilinski kralj). Od ciklusa najuspešniji su «Lepa mlinarica» i «Zimsko putovanje (Miler). Posle smrti izdate su njegove poslednje pesme iz 1828. pod naslovom «Labudova pesma» (najpoznatija «Dvojnik»).
Šubert je prvi majstor klavirske minijature i njegova klavirske dela predodređena su za intimno muziciranje i nemaju koncertni bljesak. On je takođe značajan na polju kamerne i simfonijske muzike. Od 15 gudačkih kvarteta najbolji je iz opere «Rozamunda». Od simfonija najpoznatije su «Nedovršena» (zato što ima dva stava) i simfonija u C duru.
KARL MARIJA VEBER
Veber je prvenstveno tvorac nemačke nacionalne opere, ali je takođe značajan na polju instrumentalne muzike. Negovao je prve romantičarske minijature, a posle Mocarta komponovao je najbolje koncerte za duvačke instrumente. Obogaćenje boja u njegovom orkestru predstavljalo je osnov na kome se izgradio orkesterski stil druge polovine 19 veka.
Centralno mesto u njegovim kompozicijama zauzimaju klavirske kompozicije i koncerti za duvače instrumente. Od 12 klavirskih sonata ističe se ona u As duru. Od klavirskih tema sa varijacijama ističu se «Lepa Minka» i «Poziv na igru».
Koncerti za rog, klarinet, flautu i fagot.
Kamerna muzika uz klavirsku saradnju takođe ima značajno mesto.
ROBERT ŠUMAN
Šuman je tipično romantičarski kompozitor. On je pokazivao interes za razne umetničke grane i borio se protiv nazadovanja u muzici (pokretač muzičkog časopisa u kome je žigosao salonsku muziku). Učio je klavir i želeo je da bude pijanista, međutim povredio je prste i morao je tako da se preorijentiše na karijeru kompozitora. Umro je u duševnoj bolnici. Njegov stil izrasta iz klasike i mnogo duguje Betovenu (duboka ekspresivnost). On je našao svoj izraz u klavirskim delima, solo pesmama, kamernim, simfonijskim i vokalno-instrumentalnim kompozicijama.
Većina klavirskih dela je programskog karaktera. Najpoznatiji ciklusi minijatura su «Leptiri» i «Igre Davidivih saveznika».
Komponovao je varijacije «Karneval» i «Sitni prizori na četiri note» (aesch)
Posebno ga je zanimalo područje vokalne muzike i komponovao je za muške, ženske, mešovite horove, ali najbolje su njegove solo pesme.
U svojim simfonijama često je bio inspirisan programom, a njegov koncert za violončelo i koncert za klavir i danas čini standardni koncertni repertoar.
Ono što je veoma važno za ovog kompozitora jeste da je komponovao za decu. Ciklus «Dečje scene» predstavlja muziku od deci, zapravo decu viđenu očima starijih, a «Album za mladež» je prilagođen tehničkom izvođenju dece.
Jedina opera koju je komponovao je «Genoveva».
FELIKS MENDELSON
Mendelson je melodičar kod koga preovlađuje intelekt i uravnoteženost misli i oblika. Njegova dela imaju jasnoću, a tretiranje harmonije podseća na osobine kompozicija klasičara I zato ga nazivaju “klasikom romantizma”. Njegova delatnost je mnogostruka: pijanista, dirigent, kompozitor, pedagog i organizator. Bogati dom omogućio mu je kontakt sa vodećim muzičarima i kompozitorima tog vremena. Bio je osnivač prvog nemačkog konzervatorijuma.
Najznačajniji događaj prvog perioda života i rada bilo je izvođenje Bahove pasije po Mateji koje je imalo takvo značenje da je bukvalno vaskrslo zaboravljenog kompozitora. U Londonu i Škotskoj je izvodio svoja dela i kao rezultat tog putovanja nastala je «Škotska simfonija».
On ima individulani stil melanholičan i elegičan raznežen i sentimentalan, ali uvek pod prismotrom budnog intelekta. Međutim u izvesnom broju kompozicija elegičnost prelazi u sladunjavost, a elegancija postaje salonski razvodnjena.
Na prvo mesto među klavirskim kompozicijama dolaze 48 «pesama bez reči», lirskog karaktera.
Njegove orguljske kompozicije nagoveštavaju novi stil, iako je pod velikim uticajem Baha.
Od koncerata se naročito ističe violinski e mol koncert.
Pisao je muziku za pozorišne komade: Sofokle-Antigona, Rasin-Atalija, a posebno se ističe muzika za San letnje noći koje je njegovo najbolje delo.
Napisao je oratorijum «Pavle», pod uticajem Hajdna i Hendla, kao i «Ilija».
FREDERIK ŠOPEN
Šopen predstavlja jedinstvenu pojavu u istoriji klavirske muzike, naročito u pogledu uvođenja novih oblika ili oživljavanja starih. Njegov stil je neobično prefinjen, a istovremeno dostupan velikom krugu slušalaca. Šopenova inventivna melodija je spontana, emotivna uvek originalna i obuhvata celokupnu skalu ljudskih osećanja. Pored solo pesama, klavirskog tria i sonate za violončelo i klavir sva ostala dela su posvećena klaviru.
Šopenov udeo u bogaćenju klavirske tehnike sastojao se u oslobađanju prstiju svakog ograničenja. Mendelson ga je smatrao jednim od prvih pijanista, zajedno sa Paganinijem čije sviranje uvek izaziva iznenađenja.
Dubuko nacionalan i posvećen svojoj rodnoj Poljskoj komponovao je tokom čitavog života poloneze i mazurke. Mazurke-igre u ¾ taktu, iam mnogo sličnosti sa valcerom, ali se od njega razlikuje umerenijim tempom i energičnijim ritmom. Poloneze-igre starog poljskog plemstva, slike,njihovih svečanih povorki i trijumfalnih pobeda. Imaju viteški karakter, ¾ ritam i oblik složene pesme.
Šopenovi preludijumi nemaju više karakter uvođenja u fugu ili svitu, kao što je u baroku bio slučaj, već su kod njega postali samostalni. Uglavnom predstavljaju trodelnu pesmu, a ređe složenu.
Ni skerco više nije samo deo sonate, simfonije ili kamernih kompozicija.
Savlađivanje tehničkih teškoća etida zahteva visok stupanj izvođačke veštine. Njih je Šopen uzdigao do kvaliteta umetničkog dela i namenio ih koncertnom izvođenju. Najpznatije su «Revolucionarna» i «Zimski orkan».
Komponovao je balade (g mol), valcere (Minutni) i nokturna (romantičarsko opisivanje noćnih sanjarenja o nedostižnoj sreći). Nasuprot nokturnima u empromtima tehnički biljantni okvirni delovi zaokružuju lirski i raspevani centralni odsek. Najpoznatije su «Berseza» i «Barkarola».
NIKOLO PAGANINI
Paganini je do te mere unapredio vešzinu sviranja violine ju je učinio nepristupačnom za mnoge tadašnje virtuoze. Rođen u Đenovi, još je kao dete dopbio na poklon svoju prvu Gvarnerijevu violinu i od nje se nije rastao čitavog života. Za njega kažu da je mogao tačno da svira i na raštimovanoj violini. Predpostavljalo se da tajna njegovog uspeha leži u načinu štimovanja i specifičnosti instrumenta.
Što se tiče kompozicija, arija sa varijacijama poslužila je kompozitorima violine da razviju svoje moguućnosti posmatranje jedne teme sa više aspekata. Pored kapriča negovan je i koncert. Među Paganinijevim kapričima ima i dobrih i loših jer mu je tehnika bila cilj.
Pored toga napisao je i 12 sonata za violinu i gitaru, 3 kvarteta sa gitarom, 2 violinska koncerta, Moto perpetuo (Allegro jednog koncerta) i nekoliko varijacija. U svim kompozicijama tehnika dolazi u prvi plan.
PROGRAMSKA MUZIKA ROMANTIČARA
Pojam programske muzike koja služi kao ilustracija vanmuzičkog doživljaja, dakle čiji je sadžaj poznat, pojavio se nasuprot apsolutnoj instrumentalnoj muzici bez programa i naslova. Berlioz i List, najizrazitiji predstavnici programske muzike romantizma nisu se zadovoljavali samo naslovima, kao što je to bilo sa ostalim zastupnicima ovog načina komponovanja. Oni su davali literarna objašnjenja svojim kompozicijama i ukazivali na dela koja su ih inspirisala. Tako su još više približili književnost i muziku. Provodeći jednu glavnu misao kroz sve stavove, Berlioz je utro put Listovoj simfonijskoj poemi i Vagnerovoj muzičkoj drami. Berlioz i List su uneli mnogo novina na području orkestarske i klavirske muzike i tako nagovestili pravce novije muzike 20 veka.
HEKTOR BERLIOZ
Berliozova želja da bude muzičar i kompozitor nije se poklapala sa željom njegovih roditelja, koji su hteli da se on bavi medicinom, tako da nije imao finansijsku podršku. Zbog toga nikada nije stekao pravo muzičko obrazovanje i u početku se amaterski bavio kompozicijom. Međutim on je uspeo da se izbori za svoje mesto u istoriji muzike. Karakteristična monumentalnost i ogroman izvođački aparat, vode svakako poreklo iz muzikwe francuske buržoaske revolucije. No, umetnost kombinovanja boja na slikarski način i obraćanje pažnje svakom instrumentu, kao i neobično živa mašta, bili su tipično njegovi.
Prvi datum važan za njegov uspon bilo je takmičenje za rimsku nagradu (i time boravak u Italiji). Konačno je posle mnogih pokušaja uspeo sa kantatom «Sarandapala». Iste godine napisao je svoje najbolje delo «Fantastičnu simfoniju». Sam kompozitor je ovo delo nazvao instrumentalnom dramom i dao joj podnaslov «Epizode iz života jednog umetnika». U njoj je opisao svoj život i ljubav prema Henriet Smitson, engleskoj glumici koja ga je oduševila kao Ofelija. Kao nastavak FS komponovao je «Leliju» ili «Povratak u život», lirsku monodramu sa solistima, horom i orkestrom. Nevidljivi izvođači su iza pozorišne zavese, a glumac sam deluje na sceni sve do poslednjeg monologa kada se zavesa diže i orkestar postaje vidljiv.
Pošto je bio razočaran zastarelošću muzičkog života u rimu, odlučio je da upozna život italijanskog seljaka i kao rezultat bavljenja time nastali su «Harold u Italiji» i opera «Benvenuto Celini».
Po povratku u Paris počeo je život kritičara, feljtoniste i kompozitora. Tu je komponovao «Romea i Juliju» i «Rekvijem». U izvođenju rekvijema imao je 80 soprana, 60 tenora, 70 basova (hor od 800 glasova), 25 prvih, 25 drugih violina, 20 viola, 20 violončela, 18 kontrabasova, do 8 pari timpana. Pored opera najznačajnije delo ovog perioda bilo je i «Prokletstvo Fausa», kompoziciju za soliste, hor i orkestar oratorijumskog tipa.
Berliozove uvertire komponovane za drame i opere, uglavnom su jedine ostale na reperoaru, pošto se dela za koja su napisana odavno više ne izvode.
FRANC LIST
List je bio pijanista, kompozitor, dirigent, kritičar, organizator muzičkog života. Bio je na čelu tada napredne muzičke škole koja se suprotstavljala konzervativnoj lajpciškoj.bio je veoma obrazovan umetnik i družio se sa tada najopznatijim umetnicima. Zajedno sa Šopenom ostao je jedan od najpopularnijih kompozitora kod široke mase slušalaca. Tematski, formalno i harmonski nagoveštavao je minijature impresionista, a oblik simfonijske poeme koju je stvorio našao je svoje najeminentnije zastupnike u delima Štrausa i Smetane.
Prvi period života karakteriše školovanje i turneje po Evropi (izvodio transkripcije, varijacije, klavirske obrade), drugi je proveo u Vajmaru kao organizator gradskog muzičkog života i predstavnik novonemačke škole i tada se mnogo više posvetio originalnom stvaralaštvu.
Svoju kompozitorsku delatnost List je posvetio klaviru, orkestru i crkvenoj muzici. Njegova harmonija je bogata i obluje čestim, oštrim i grubim obrtima.
List je bio prvi koji je napravio klavirske izvode za Betovena, Baha, Berlioza i Vgnera.
Od koncertnih varijacija značajne su «Dramatske fanazije», «mađarske rapsodije».
U originalnim klavirskim kompozicijama javio se kao romantičar koji svoja osećanja izražava osećajno, sa virtuozitetom i naglašenom dramatikom. Poznati su ciklusi: godine hodočašća, poetske i religiozne harmonije, utehe, ljubavni snovi.
Etide:večernje harmonije, sećanje, lakoća, šumsko žuborenje.
Najzreliju fazu Listove tehnike kao pijaniste i kompozitora predstavlja sonata u h molu.
Orkestarska muzika obuhvata simfonijske poeme i dve simfonije. U simfonijskim poemama se skoro uvek odražava dualističko raspoloženje borba između- dobra i zla: šta se čuje u planini, Taso, prelidi. Poslednja i jedna od najdužih poema je «Ideali» na kojima je List ispisivao odlomke iz istoimene Šilerove pesme.
Simfonije: «Faust simfonija», «Dante simfonija».
Napisao je dve mađarske mise sa orkestrom: granska i mađarska krunidbena misa. U jednom svom oratoriju inspirisao se Ćirilom i Metodijem.
RAZVOJ OPERE U 19 VEKU
Centri opere u 19 veku bili su Francuska, Nemačka i Italija. Danas je od bezbroj opera iz tog perioda samo mali broj na repertoaru. Uloga opereje bila dominantna u vreme romantizma. Prva polovina veka pripadala je Italijanima (Rosini, Belini, Doniceti). Majerber je komponovao više kao predstavnik veike francuske opere, nego kao kompozitor nemačkog porekla. U drugoj polovini javljaju se Verdi i Vagner.
Od barokne opere nasledila je podelu na ozbiljnu i komičnu. Motivi za libreto često su uzimani iz srednjevekovne ili bliže nacionalne prošlosti. Tematika se povezivala sa aktuelnim političkim događajima. Takođe romantičari su se inspirisali savremenim dramama i romanima. Vagner je prvi izvršio simfnizaciju opere i podelu na prizore umesto nekadašnjih brojeva. Zahvaljujući njemu muzika je postala podređena dramskoj radnji, a opera se pretvorila u muzičku dramu.
Verističke i lirske opere kasnog romantizma tražile su nove teme, naročito ljubavne tragedije jakih strasti, nasuprot Vagnerovoj mitologiji. Kao suprotnost ovoj operi na kraju 19 veka javila se Debisijeva.
FRANCUSKA OPERA
- od buržoaske revolucije do drugog carstva –
*Opera u doba revolucije i Napoleona
Namesto dvorske počela je da se razvija opera sa revolucionarnom tematikom kao što je Gosekov «Trijumf republike» i Gretrijev «Praznik razuma». Njene glavne odlike bile su monumentalnost, apoteoza aktuelnih političkih događaja, sa korišćenjem revolucionarnih pesama i igara. Komična opera postala je opera «spasa ili užasa». Pored melodramskih momenata nije zaboravljala ni moralizatorske poruke u osnovi svakog sadržaja.
*Velika francuska opera ĐAKOMO MAJERBER
Majerber je tvorac tzv. velike francuske opere. Ona je imala svoju određenu shemu koja je u uvertiri nagoveštavala glavne scene, a u prvom činu donosila romansu i stvarala zaplet i prvi sukob. U drugom je dolazio obavezni duet protagonista, a treći je bio rezervisan za dekorativne efekte sa horom i baletom, prikazanim pompezno, patetično, sa mnogo fantastike. Ponovni duet protagonista dolazio je u četvrtom, a rasplet se odvija u petom činu i to sa obaveznom didaktikom.
Prva opera u ovakvom stilu bila je «Rober Đavo», zatim «Hugenotima».
Nakon toga kompozitor odlazi na mesto muzičkog direktora pruskog kralja i tada komponuje «Prorok» i komično lirsku operu «Dinora».
Među poslednjim operama je «Afrikanka» koja je doprinela jednom od najvećih uspeha pariskog pozorišta.
ITALIJANSKA ROMANTIČARSKA OPERA
Italijanska opera doživela je svoj procvat posle krize prethodnog stoleća gde se obraćala pažnja na virtuozitet. Delatnost njenih prvih predstavnika bila je skoro isključivo vezana za Pariz tako da se uklapa u razvoj francuske opere. Postepeno oslobađanje opere od dominantnog uticaja pariza javlja se u kompozocijama Rosinija... Oni su stvarali pod uticajem folklora, sa elementima belkanta. Druga polovina bila je u znaku Verdija, koji je uneo novime u italijansku operu.
KERUBINI I SPOTINI
«Opera spasa» ima je je svog predstavnika u Kerubiniju. Njegova najuspelija dela su «Vodonoša» i «Dva dana». Pored toga piše i druga dela «Rekvijem» i mise «Krunidbena». Njegovo stvaranje se nalazi između stare tradicije i novih romantičarskih tendencija.
Spotini je u prelaznom periodu ka romantizmu delao kao veliki autoritet pre Rosinija. Njegove opere pokazuju tendenciju ka velikoj, istorijskoj ili legendarnoj drami. Opere «Vestalka», «Ferdinand Kortez», «Osvajanje Meksika» veoma su raskošne i pune raznih eefkata. U Parizu je privukao Napoleona ijednom kantatom koju je komponovao u čast njegove pobede kod Austerlica i tako postao dvorski kompozitor carice Žozefine.
ĐOAKINO ROSINI
Rosini je obožavao nemačke klasičare i zbog toga su ga zvali «mali nemčić». Naslednik je tradicije Čimaroze i Paizijela, a utro je put beliniju i Donicetiju i usavršio italijansku operu.
Od ranijih opera pažnju zaslužuju «Tankredi» i «Italijanka u Alžiru».
Iako napisana u mladosti njegova opera «Seviljski berberin» predstavlja najpoznatije delo opere bufe. Bila je to velika smelost mladog umetnika da komponuje po istoj tematici kao i stariji Paizijelo. Zato je napisao u predgovor libretu, javno izjavivši svoje poštovanje prema starom majstoru, ukazujući da je tekst prepevan i da je dodao nove situacije i horove koje zahteva moderno pozorište. Sadržaj je rađen po istoimenom Bomaršeovom romanu i odnosi se na događaje koji prethode Mocartovoj «Figarovoj ženidbi». Komponovana za samo 13 dana ova opera čini vrhunac bufe po vedrini i humoru. Rosini je pre svega melodičar i napisao je mnoge zahvalne partije pevačima. Njegovo poznavanje scenske tehnike bilo je izuzetno.
Pored Otela tu dolaze i tzv. napuljska dela – «Muhamed II» i «Semiramida».
Drga poznata opera koju je komponovao u Parizu je «Vilijam Tel» u stilu velike opere. Njegova tematika je bila važna jer je izvedena pred revoluciju.
BELINI I DONICETI
Belini je predstavnik lirsko-romantičarskog pravca 19 veka. Jasnoćom i toplinom uticao je na Verdija, a melodijskim rečitativom na Vagnera. Poznavanje tehnike komponovanja bilo mu je skromno, harmonije slabe, a orkestar zapostavljen.
Popularnost je stekao «Gusarom» i «Mesečarkom», a postao cenjen «Normom». Norma je njegovo najdramatičnije delo i najbolja tragična italijanska opera pre Verdijevog «Otela».
Pompeznost velike francuske opere pokazao je operom «Puritanci». Posle neuspeha jedne njegove manje značajne opere i javnog skandala koji je tim povodom nastao, napustio je Italiju.
Donicetijeve ranije opere bile su u senci Rosinija. Međutim sa svojom operom «Ana Bolena» izdigao se van proseka. Napisao je 73 opere: bufe, francuske komične, sentimentalno-građanske, ozbiljne, zatim kantate, gudačke kvartete... Brzina stvaranja bila mu je skoro neverovatna. On je bio u stanju da završi simfinju za oko jedan čas. Najbrilijantniji i najdramatičniji čin opere «Favoritkinje» uspeo je da završi za 4 sata. Međutim zbog toga je bio dosta površan, ali ipak se njgova dela odlikuju bogatom melodikom, snogom muzičko-dramskog izraza i smoslom za scensko prikazivanje. Opere bufe: «Ljubavni napitak» i «Don Paskvalo». Romantična tragedija «Lučijje od Lamermura».
NEMAČKA NACIONALNA OPERA
KARL MARIJA VEBER
Razvoj nemačke opere od Vebera do Vagnera ogledao se u prihvatanju romantizma i postepenom uvođenju dramatike u prelasku od zingšpila ka muzičkoj drami. Njegov značaj zasniva se na negovanju izrazito nacionalnog stila. Onse u svojim delima koristi folklorom i nacionalnom legendom. Međutim on je kriz svoja dela provlačio i špansku, mađarsku, poljsku irusku muziku.
Veber je ustvari bio prvi moderan dirigent koji nije dirigovao sa čembala već palicom. Najznačajnije odlike prve Veberove zrele opere i prve nemačke nacionalne opere «Čarobni strelac» jesu nacionalni sadržaj u kome učestvuju realna lica it naroda, fantastika i napredak u formi i dizanju značaja instrumentalne muzike. Uvertira je konstruisana u formi sonate i povezana je sa dramom. U njoj je pričao sadržaj i donosio glavne muzičke misli.
Opera je u obliku zingšpila sa pevanim i govornim tačkama, koje su posle kompozitorove smrti zamenjene rečitativima. Rečitativi su zamenili ranije govorne tačke opere i nisu sekundarne vrednost već su nosioci dramske radnje i imaju isti značaj kao arije u dramatskom smislu. Horovi po ulozi odgovaraju onima u antičkoj drami zato što učestvuju u radnji ili je komentarišu.
Ostale Veberove značajne opere au: «Eurijanta», «Oberon», «Turandot», «Preciozi».
RIHARD VAGNER
Sadržaj Vagnerovih opera obuhvata legndu i mit na bazi sopstvenog simboličkog filozofskog gledišta koje je boli pod uticajem Ničea i Šopenhauera, sa izbegavanjem svega što se ne može prevesti u emocije. Svaka ličnost je nosilac nekog opštečovečnog izraza i svi događaji imaju određenu simboliku. On je sam pisao libreta i time dobio sintezu tona i reči.
Kao kompozitor ima i pozitivnih i negativnih strana: hteo je da dostigne prirodnost u spajanju pesničkog i muzičkog teksta, a došao je do patosa; žaleo je da simfonijskim principom bolje objasni unutrašnji sadžaj, a upao je u razvušene lirsko-filozofske meditacije i paralisane dramske radnje.
Pošto je za operu odlučujući tok dramske radnje, promenio je dotadašnju šematičnu podelu na već utvrđene brojeve i uveo podelu na prizore.
Dijalozi u njgovoj muzičkoj drami prestaju da budu nekadašnji dueti gde su dve ličnosti pevale zajedno istu ariju.
Njegov orkestar povezuje prizore ne prekidajući tok i stvara tzv. beskonačnu melodiju, ukazujući put ka simfonizaciji opere.
Da bi postigao releigioznu i ritersku patetiku povećao je broj limenih duvačkih instrumenata. Gudačke instrumente je podelio na grupe zbog posebnih efekata i korišćenjem do tada nepoznatih orkestarskih boja. Zahtevao je da orkestar bude sakriven od gledalaca.
Njegova rana dela obuhvatala su pored instrumentalnih kompozicija i sonate, fantazije, simfonije. Prva opera mu je bila «Vile», zatim «Zabrana ljubavi».
«Rienci» je komponovanu stilu velike majerberovske opere. «Holanđanin lutalica» je prvo dramsko delo u kome postepeno počinju da prodiru elementi reforme.
Prvi put su u «Leongrinu», operi koja je poslednja nazvana romantičarskom, dosledno sprovedeni elementi reforme. Lajtmotiv je postao osnova muzičko-scenskog razvoja, provlačenjem beskonačne melodije postignuta je simfonizacija orkestra. Podela na prizore konačno je ovladana u ovom delu. Upotreba tzv. muzičkog govora je takođe novina.
Opera «Tristan i Izolda» nastala je pod uticajem Šopenhauerove filozofije.
Izuzetno mesto u njegovom radu predstavlja jednostavno optimističko delo Majstori pevači. U ovom delu oživljene su majsterzingerske pesme, nemački koral, barokni ukrasi...
Na «Prstenu od Nibelunga» Vagner je radio preko 20 godina. Kao osnov poslužio mu je germanski mit na kome je izgradio ovu tetralogiju: «Rajnsko zlato», «Valkira», «Zigfrid» i «Sumrak bogova».
Njegova poslednja opera je «Parsifal», u kojoj je žanr skoro nestao i postignuta je krajnja dramatizacija dijaloga.
Pomoću bavarskog kneza uspeo je da otvori svoje pozorište u kome je prikazivao svoje opere. Mada je sanjao o pozorištu u kome će hiljadu radnika uživati u muzici, njegovo pozorište i danas posećuju samo bogati.
ĐUZEPE VERDI
Italijanska opera se naročtio od pojave Vredija povezala sa političkim životom svoje zemalje i bila u znaku oslobođenja i ujedinjenja. Velika je bila njegova uloga kompozitora-patriote u momentu buđenja Italije protiv austrijskog ugnjetavanja. I pored cenzure njegove opere imale su revolucionaran karakter: pevao je o slobodi naroda.
Melodija je kod Verdija bila glavno izražajno sredtvo. Arije, često pod nacionalniim uticajem dobijaju marševski karakter i odražavaju raspoloženje masa. Snažna majstorska finala i hor i orkestar (koji postaju do te mere neophodni da se njihova uloga izjednačava sa arijama) kod njega su nenadmašiva. Imao je jedinstven smisao za scensko oblikovanjem pozorišne efekte i psihičku karakterizaciju likova. On je postigao stilsko jedinstvo muzike i radnje. Verdijevo delo nagoveštava nove pravce: Verizam po tretiranju jakih strasti i Impresionizam u harmonijama.
Njegov prvi veliki uspeh bila je opera «Nabukodonosor». Sledeće opere, «Lombardijci u prvom krstaškom ratu», «Ernani», «Jovanka Orleanka», «Sicilijanske večeri» su takođe sadržala aluziju na oslobođenje Italije i isticanje rodoljubivih težnji.
Značajno mesto na prelazu od opere sa naglačenim pevačkim delovima do muzičke drame predstavlja «Makbet». Dodir sa građanskom sredinom predstavlja «Lujza Miler».
Pedesetih godina nastale su opere već zrelog i izgrađenog kompozitora. Glavne ličnosti postaju dvorske budale, cigani i kurtizane: «Rigoleto» (čuvena arija Žene su varljive), «Bitka kod Lenina», «Trubadur». Najviše lirike u njegovim operama svakako ima «Travijata» komponovana prema Dami sa kamelijama. Mnoge njegove opere prošle su kroz ruke cenzora, a takva je i «Bal pod maskama».
Od opera čiji samo neki delovi imaju vrednosti tu su: «Moć sudbine» i «Don Karlos».
U poslednjim kompozicijama «Aida», «Otelo» i «Falstaf» (komična) kompozitor je promenio svoj način izražavanja. Upoznao je Vagnera i obogatio instrumentalizaciju. Postojala je očigledna razlika između Vagnera i Verdija: težište Vagnerove umetnosti bazira se na orkestrum a Verdijeve na melodiji.
ITALIJANSKA OPERA POSLE VERDIJA
Pred kraj Vrdijevog života pojavio se veristički pravac. Oslanjajući se na tendencije naturalističkih smerova u književnosti veristi ističu dubok jaz koji ih deli od Vagnera time što obrađuje motive iz svakidašnjice. Njih ne zanimaju problemi filozofske simbolike i etike, kao ni legendarna građa, oni prvenstveno traže radnju u kojoj će se moći razviti jak sukob strasti i nagona. To su događaji iz života posebno narodnih slojeva na koje čovek jako i strasno reaguje. Glavni pokretač je ljubav, koja neminovno izaziva ljubomoru, osvetu, ubistvo.
Glavni predstavnici su: MASKANJI («Kavalerija rustikana», sicilijansko seljačka tragedija) i LEONKAVALO («Pajaci», istiniti događaji putujuće glumačke družine).
Drugačija umetnička ličnost bio je ĐAKOMO PUČINI. Njega ubrajaju u predstavnike verističke opere, ali to je samo delimično tačno. U operama «Boemi», «Madam Baterflaj» on istinito ocrtava emocije, daleko od brutalnisti nasilja u razularene strasti. Operom «Toska» približio se verističkoj pozornici. Opera «Đani Skiki» je jedna od najznačajnijih muzičkih komedija iza Falstafa. Njegova poslednja opera «Turandot» ostala je nedovršena, ali u njoj je umetnika ponovo privukla egzotična građa uz novi element-monumentalnost dekora.
FRANCUSKA OPERA DRUGE POLOVINE 19 VEKA
U drugoj polovini 19 veka postepeno isčezava velika majerberovska opera i ustupa mesto tipu lirske opere, a tako]e se javlja i opereta.
Prvi od značajnih predstavnika bio je ŠARL GUNO. Uz izvestan broj pesama i crkvenih kompozicija njegovu muzičku zaostavštinu sačinjavaju opere: «Safo», «Kravava opatica», «Silom lekar», «Faust», «Golubica», «Kraljica od Sabe», «Romeo i Julija». Od svih tih dfela jedino se Faust i dalje igra.
Originalnošću melodijske invencije i jačinom dramatske snage ŽORŽ BIZE nadmašuje sve pomenute umetnike. Vrhunac njegovog stvaranja su muzika za «Arlezijanku» i opera «Karmen». Neuspeh opere Karmen posle prvog izvođenja bacio je kompozitora u očaj i on tri meseca kosnije umro, tako da je značaj ovog dela bio prihvaćen tek posle njegove smrti.
Sa operom «Manon» kompozitor ŽIL MASNE pokazao je umerenost, uravnoteženost i eleganciju, a to je ujedno i njegovo najbolje delo.
KAMI SEN SANS je komponovao «Samson i Dalila», ali pored opere privlačila ga je i druga vrsta kompozicije, pa je tako napisao i njegovu najpoznatiju simfonijsku poemu «Danse macabre».
Glavni predstavnik operte je ŽAK OFENBAH. Njegove operete su odraz raspoloženja, sklonosti imentaliteta drštvene sredine. U tom društvu pojam autoriteta bioje pokopan, tradicije su se obarale, a na njihovo mesto stupala je parodija, ismevanje prošlosti, karikatura. Uz svoje najbolje operete među kojima su i «Orfej u podzemlju», «Lepa Jelena», «Plavobradi», «Pariski život», Ofenbah je napisao i operu «Hofmanove priče» koja je ostala nedovršena.
OPERETA U AUSTRIJI
Beč postaje novi centar operete, a glavni predstavnici su:
FRANC SUPE čija su najpoznatija dela: «Deset devojaka i nijedan muškarac», «Veseli momci», «Laka konjica», «Bokačo».
JOHAN ŠTRAUS (mlađi) koji je uveo valcer kao stalni element evropske operete. Valceri: «Na lepom plavom Dunavu», «Priče iz bečke šume», «Ruže sa juga», «Vino», «Žena i pesma». Operete: «1001 noć», «Karneval u Rimu», «Baron ciganin», a najpoznatija je svakako «Slepi miš».
MUZIKA U RUSIJI
U prvoj ruskoj državi stvorenoj pod vladavinom kijevskih knezova u 11 veku muzička umetnost igra važnu ulogu u svečanim priresbama, obredima, lovu i sastancima. Tada se oblikuje tip putujućeg pevača, svirača, glumca-skomroh, koji podseća na zapadnoevropske žonglere. Međutim kao i na zapadu ovi predstavnici nailaze na otpor od strane crkve. Kijevski knezovi su pomagali crkvu i ne štedeći sredstva oni su nastojali sa se crkveni obredi što više istaknu spoljnim sjajem i raskoši pri čemu je i muzika morala da odigra važnu ulogu. Uz umetnike sa različitih područja koji su na poziv knezova dolazili u Rusiju susrećemo i vizantijske muzičare i stručnjake u drkvenom pevanju. Time je bio utrt put razvoju profesionalizma u ruskoj crkvi.
Poput vizantijskog i rusko starocrkveno pevanje je strogo vokalnog karaktera, bez učestvovanja instrumenata, a pevalo su uvek jednoglasno. Poseban značaj pripada znamenom pevanju (ime potiče od posebnih znakova za notiranje, mirno, postupno, bez skokova). Znameno pevanje spada u psalmodijsko-rečitativnu grupu. U drugu grupu treba ubrojiti kondakarno pevanje koje se prvenstveno upotrebljavalo u izvođenju svečanih himni-pohvalnica.
U 13 veku kijevska Rusija se pretvara u niz samoupravnih jedinica i tako se kao uspomena na sjaj i veličinu stare sržave javljaju epske pesme byline. One su se recitovale na vrlo jednostavnoj melodijskoj liniji kratkog opsega, sa neprekidnim ponavljanjem bazične mElodijske formule (slično našim guslarima). U to doba se među ruskim gradovima najviše ističe Novogorod. U tom gradu skomrohi su mnogo gajili instrumentalnu muziku. On takođe vodi glavnu reč na polju crkvene muzičke prakse. Doba sjaja i najvećeg procvata te škole je 16 vek. Tada susrećemo i nove vrste, verske drame (srodne misterijama).
Pred kraj 15 veka stvara se jaka moskovska država, koja preuzima vođstvo i na muzičkom planu. Muzika je igrala značajnu ulogu i na moskovskom dvoru, veličajući njegovu raskoš (car je posedovao svoj dvorski hor za duhovnu muziku koji ga je svuda pratio). U ovom veku se odvija još jedan krupan događaj na polju duhovne muzike. Svi duhovni napevi pravoslavne crkve podvrgli su se ispitivanju i kao rezultat toga nastao je antifonar (zbirka najvrednijih melodija koja se u toku daljih vekova dopunjavala.
Za razvoj ruske duhovne muzike 16 vek označava prekretnicu jer se tada prvi put javlja višeglasje.
U 17 veku u narodnu pesmu prodire nova tematika povezana sa revolucionarnim zbivanjima. Nastaju pesme o slobodnom životu, lirska raspoloženja. Na polju duhovne muzike javlja se partesno pevanje (tako su nazivali višeglasno pevanje tog doba. U partesnom pevanju mogu se razlikovati dva tipa s obzirom na strukturu i namenu: duhovni koncert (prostiji) i složeniji, polifono bogatiji namenjen veličanju drkvenih obreda u svečanim prilikama. Jedan od najistaknutijih predstavnika duhovnog koncerta bio je VASILIJE TITOV.
U 18 veku jedno od najvažnijih muzičkih ognjišta bilo je muzičko pozorište. Tada je 1755 godine organizovana i prva opera na ruskom jeziku «Cefal i Prokris». Od ostalih pojava u muzičkom životu treba zabeležiti u osnivanje dvorskih orkestara, kao i uloga narodne pesme. Pred kraj ovog veka javlja se niz talentovanih kompozitora čijom delatnošću počinje razvoj ruske muzičke istorije na potpuno novoj osnovi. Oblici koji su privlačili tadašnje kompozitore bili su oni koje su slušaoci mogli lako primiti, a takođe ne prave poteškoće ni izvođačima. Ruska domaća opera najpre se razvija kao odraz francuske opere komik, igrokaz sa pevanjem i govornim tačkama. Prva ruska opera te vrste izvedena je 1772 pod naslovom «Anjuta», i njen kompozitor se ne zna, tako da se prvom značajnijom operom smatra «Mlinar, čarobnjak, varalica i stari svat» (Sokolovski).
Na području horske muzike kompozitori stvaraju na duhovnom i svetovnom području. U duhovnoj muzici posebno se istakao DIMITRIJ BORTANJSKI.
MUZIKA U PRVOJ POLOVINI 19 VEKA
MIHAJLO GLINKA
Najvažnije delo ovog kompozitora je prva ruska nacionalna opera «Ivan Susanjin», narodna epopeja, himna herojstvu i rodoljublju čoveka. Muzički jezik ove opere blizak je narodnoj pesmi. Veoma važan zadatak dodelio je horu. Širi krugovi su je primili sa mnogo simpatije dok ga je aristokratija osudija «To je kočijaška muzika». Nakon toga piše «Ruslanu i Ljudmilu», a zatim stvara i niz drugih značajnih dela među njima i solo pesme. U Španiji je proučavao folklor i to ga je podstaklo na dve orkestarske kompozicije: «Capriccio brilliante sur la theme de la Jota Aragonesa» i «Noć u Madridu». Glinka je takođe na čelu ruske simfonijske škole iako za sobom nije ostavio opsežna dela
Po povratku u domovinu piše svoju najznačajniju orkestarsku kompoziciju «Kamarinskaja», fantaziju na dva ruska mnotiva, svatovski i igrački.
ALEKSANDAR DARGOMIŽSKI
Najvažnije delo je opera «Rusalka» i «Kameni gost».
MOĆNA GOMILICA
Sredinom 19 veka u doba kada je zakon o oslobađanju kmetova označio početak novog razdoblja u razvoju ruske muzike i u ruskom kulturnom životu javlja se jak zamah realističkih tendencija koje su vodile ka sve intenzivnijem proučavanju narodnog života, običaja i potreba i ka sve oštrijoj kritici državnog aparata i društvenog uređenja. U to vreme u Petrogradu se osniva muzičko društvo, kada se najviše ističe kompozitor i pijanista Rubinštajn. Pod njegovim rukovodstvom osniva se i konzervatorijum. Nakon toga osniva se i besplatna muzička škola koja predstavlja veoma važnu odskočnu dasku za tadašnju muziku. Polako se među muzičarima stvaraju različita mišljenja i formiraju dva suprotna tabora. Jedan od njih se okupljao oko tzv. Moćne gomilice koju su činili kompozitori: Balakirev, Kui, Musorgski, Rimski-Korsakov i Borodin. Članovi petorice videli su u Glinki oca ruske muzike i svoj rad zasnovali na njegovim principima koji su se temeljili na asimiliranju vrednosti ruske narodne muzike.
Druga grupa umetnika imala je drugačije ciljeve. Ona se okupljala oko Ruskog muzičkog društva i konzervatorijuma na čelu sa Rubinštajnom. Oni su se razilazili sa petoricom smatrajući sa je za ruske muzičare najvažnije da ovladaju muzičkom baštinom Zapadne Evrope, posle čega će tek biti moguće postići umetničku samostalnost (pomalo akademski pravac). Nakon silnih razmirica Rimski Korsakov je napravio prekretnicu u tim sukobima postavši profesor na konzervatorijumu, pa su tako dva tabora našla zajednički jezik.
MILIJ BALAKIREV
U delatnosti petorice Balakirevu pripada posebna uloga. On je bio duša tog kompozitorskog kružoka. On im je praktično bio vođa i organizator. Sa osnivanjem besplatne muzičke škole počeo je svoju delatnost kao dirigent. On je bio prvi ruski dirigent koji je dirigovao napamet (u to vreme takav način dirigovanja bio je prilično redak na zapadu). On piše simfonijska dela u stilu Glinkinih i prvi put uvodi šekspirovsku tematiku u rusku muziku. On je mnogo radio na proučavanju folklora i nakon svojih putovanja uz Volgu napisao je «40 ruskih narodnih pesama». Uz muziku za «Kralja Lira», glavno njegovo delo je simfonijska poema programskog karaktera «Tamara». On je takođe za sobom ostavio dve simfonije u C duru i u d molu, a u prvi plan među klavirskim radovima treba istaći istočnjačku fantaziju «Islamey».
CEZAR KUI
Imao je najmanje talenta. Po svom umetničkom temperamentu on je pretežno minijaturista, pa najznačajnije plodove njegovog stvaralaštva treba tražiti u solo pesmama.
ALEKSANDAR BORODIN
Studirao hemiju, čak ga smatraju jednim od osnivača moderne ruske hemije. Pored Čajkovskog utemeljitelj ruske simfonije. Najpoznatije delo je svakako opera «Knez Igor», «Mlada» (kolektivan rad za koga su ostale činove napisali ostali kompozitori). Dve simfonije, simfonijska slika «U srednjoj Aziji», nekoliko klavirskih kompozicija «Mala svita», «Skerco», dvadesetak pesama, humoristična «Serenada četvorice kavaljera jednoj dami» i opereta-parodija «Bogataši».
RIMSKI-KORSAKOV
On je prvenstveno operski kompozitor, tačnije kompozitor operskih priča, glavni predstavnik te vrste u ruskoj muzici i jedan od najznačajnijih u celokupnoj istoriji opere. Njegovu prvu simfoniju Kui je u svom prikazu označio kao prvu rusku simfoniju. On je napisao 15 opera među kojima su najpoznatije «Pskovčanka», «Snjeguročka», «Sadko», «Mocart», «Salijeri». Najznačajnije majstorove uspehe na području instrumentalne muzike predstavljaju «Šeherezada» i «Španski kapričo». Ostalim orkestarskim kompozicijama pripadaju «Fantazija na srpske teme», «Veliki ruski Uskrs».
MODEST MUSORGSKI
Uz izvestan broj solo pesama nižu se operski pokušaji: «Kralj Edip» i «Libijac». Oba dela ostaju nedovršena. Najveći deo muzike i opere Libijac kasnije koristi u svojoj najpoznatijoj operi «Boris Godunov». Komponuje cikluse pesama: «Dečja sobica», «Bez sunca», «Pesme igre i smrti». Poslednjih 10 godina života radi na operi «Hovanščini» i «Soročinskom sajmu», koji takođe ostaju nedovršeni. Njegovo instrumentalno remek delo je ciklus klavirskih kompozicija «Slike sa izložbe».
PETAR ILIČ ČAJKOVSKI
Govoreći o petorici rekli smo da su se borili za pobedu nacionalnog smera u ruskoj muzici, suprotstavljajući svoje težnje akademizmu i zapadnjaštvu Rubinštajna i moskovske škole. Čajkovskog su vrlo često nazivali glavom moskovske škole i čvrstim bedemom zapadnjaštva, ali iz tih tvrdnji nema mnogo istine. Duh ruske muzike oseća se u svim njegovim delima. On se zalaže za napredne ideje i žigoše rutinu i virtuozitet bez ideje, pa diže glas u odbranu ruske opere koju su tada uprave pozorišta zanemarivala.
Napisao je 6 simfonija od kojih su najpoznatije 4, 5 i 6. Opere: «Evgenije Onjegin» i «Pikova dama». Orkestarska dela: «Romeo i Julija», «Bura», «Hamlet», «Uvertira 1812», «Talijanski kapričo».
Koncerti: 3 klavirska koncerta. Baleti: «Trnova ružica», «Labudovo jezero», «Ščelkunčik».
Nadežda Fon Mek, patron.
MUZIKA U RUSIJI U DRUGOJ POLOVINI 19 VEKA
SERGEJ RAHMANJINOV
Ni sam nije bio siguran da li je pijanista, kompozitor ili dirigent. Pobuđivao je opštu pažnju preciznošću sluha i neverovatnom memorijom.
Za klavir ostavio je sonate, koncerte i manje radove. Koncerti: 4, najpoznatiji u c-molu. Za klavir i orkestar napisao je veoma popularnu «Rapsodiju na Paganinijevu temu». Dosta godina je proveo u Americi. Veliki je njegov uticaj na prvu filmsku muziku.
ALEKSANDAR SKRJABIN
Poznat je po svojim klavirskim minijaturama. Karakterističan po akordu sastavljenom od kvarti (c-fis-b-e-a-d) koji se u teoriji naziva Skrjabinov akord. I on će postati osnova posebnog harmonskog sistema.
MUZIKA U ČEŠKOJ I SLOVAČKOJ
BEDŽIH SMETANA
Talas probuđenog nacionalizma, ojačanih težnji za zbacivanje austrougarskog jarma zahvatio je i Češku. U to vreme ovaj kompozitor je već uveliko stvarao. Kada je posle velikog praškog ustanka morao da beži iz Praga napisao je «Svečanu uvetriru» i «Pesmu slobode» koju je zamislio kao pravu masovnu pesmu.
Za sobom je ostavio 9 simfonijskih poema koje se dele na dve grupe: «Moja domovina» (sastavljena od 6 poema, opsežna epopeja narodne slave i veličine), i druga sastavljena od tri poeme (napisane u Švedskoj). Kao utemeljitelj nacionalne opere za sobom je ostavio: «Branderbužani u Češkoj», «Prodana nevesta», «Dalibor», «Libuša». Takođe su poznati gudački kvartet «Iz mog života» i klavirski ciklus «Češki plesovi». Pred kraj života izgubio je sluh i završio u ludnici.
ANTONIJ DVORŽAK
Tel u 30 deceniji života privlači pažnju na sebe izvođenjem rodoljubive «Himne za hor i orkestar». Dobija austrijsku nagradu za mlade umetnike i tu se sreće sa Bramsom koji mu je kasnije kroz život mnogo pomagao. Napisao je 9 simfonija od kojih je najpoznatija poslednja «Simfonija iz novog sveta», koju je napisao prilikom boravka u SAD gde je došao u dodir sa pesmama Indijanaca i crnaca. U istom duhu su i jedan njegov gudački kvartet kao i koncert za violončelo. U njegova najpopularnija dela spadaju i grupe po osam slovenskih igara. Što se tiče klavirske muzike poznati ciklusi su «Poetski utisci», «Humoreske». Na polju crkvene muzike ostavio je nekoliko dela od kojih su najznačajniji «Stabat mater», «Rekvijem» i «Te Deum». Od solo pesama komponovao je Ciganske i Biblijske pesme.
RAZVOJ NEMAČKE MUZIKE NA PRELAZU U 20 VEK
Razvoj nemačke muzikenu drugoj polovini 19 veka poznat nam je kroz Listovu i Vagnerovu muziku programskog karaktera. Međutim mnogi su ih oštro napadali. Sukob je ležao u ideji da li je muzika sposobna da izrazi događaje koji se dešavaju izvan muzičkog područja i ako takve događaje može da tumači da li onda gubi svoju autonomiju. Ideolog suprotnog tabora bio je kritičar Hanslik koji je u Bramsu viodeo onoga koji se suprotstavlja novonemačkoj školi. Svakako pomaže činjenica da je Brams komponovao brojna instrumentalna dela klasičnog i formalnog okvira izbegavajući da im daje bilo kakve naslove i podatke koji bi slišaoca usmereili u bilo kom pravcu.
JOHANES BRAMS
Brams je veliki deo nemačke obišao kao pratilac jednog mađarskog violiniste i on je odmah osetio naklonost i simpatije prema mađarskom folkloru. Ali takođe sa mnogo ljubavi neguje i nemačku narodnu pesmu. Šuman ga je veoma voleo i u javnosti ga predstavljao novom nadom nemačke muzike. Većinu života je proveo u Beču gdeje neprekidno stvarao. Među njegovim delima posebno meso zauzimaju klavirske kompozicije. Na polju varijacija je napisao možda njegovo najvrednije delo «Varijacije i fuga na Hendlovu temu». Njemu pripada takođe značajno mesto kao simfoničaru (4) iako je veoma kasno počeo da radi na tom području. Mnogo radova posvetio je vokalnoj muzici: kantata «Rinaldo», «Pesma trijumfa», «Nemački rekvijem».
Uz Šuberta i Šumana jedan od najznačajnijih predstavnika nemačke solo pesme.
Nije napisao ni jednu operu iako je dugo tražio libreto.
ANTON BRUKNER
Teško je sebi prokrčio put kao kompozitor i tek pred kraj svog života napisao je svoja najbolja dela. Bio je majstor na orguljama i Vagnerov obožavalac. Međutim kao i svi ostali kompozitori tog vremen morao je da prođe kroz ruke Hanslika koji mu je odmah zagorčao život. Najbolje kompozicije su njegovih 9 simfonija, ali na tom polju nije uveo nikakve inovacije.
GUSTAV MALER
Njegov život, kao ni Bruknerov, nije bio preterano zanimljiv, ali ni tako spor i povučen kao njegovog prethodnika. On je bio upravnik i dirigent bečke opere i za to vreme je uzdigao do neverovatnih visina. Malerove simfonije (9) dobijaju ljudski glas i što je bilo neuobičajeno povećava broj stavova. Ipak on je kao i Brukner sledio Betovena i nije dao pretaetrane inovacije. Ostavio je veći broj pesama skupljenih u cikluse, među kojima posebno meso propada opsežnom radu «Pesma o zemlji» na stihove starokineske poezije za jedan glas i orkestar.
RIHARD ŠTRAUS
Pojava ovog kompozitora svakako je jedna od najznačajnijih u istoriji nemačke muzike. On je bio virtuoz modernog orkestralnog kolorita i važan zastupnik programsko muzičkog pozotišta. Bio je strastven obožavalac Lista i Vagnera. Delovao je na nekoliko područja: dirigent, muzičar i kompozitor. Bio je neverovatno popularan u narodu, u nemačkim gradovima osnivaju se Štrausove nedelje... najznačajnija dela su mu simfonijske poeme: «Don Žuan», «Tako je govorio Zaratustra» i «Til Ojenšpigel». Muzička drama «Saloma». Takođe i «Elektra» i «Kavaljer s ružom».
IMPRESIONIZAM U MUZICI (FRANCUSKA)
Impresionizam je kasan ogranak romantike. Gde god se pojavio unosio je novi dah umetničkog izražavanja u kome je bilo mnogo više revolucionarnog i radikalnog. Impresionizam je proizvod mediteranskog, upravo francuskog duha. U evropi impresionizam je obeležio novo poglavlje u razvoju muzike skretanjem u subjektivizam i individualizam. Sklonost prema malim formama, (klavirska minijatura i solo pesma) i napuštanje čvrstih ustaljenih obrazaca postaju osnovna načela impresionizma. Granice harmonije su se proširile, a odnosi prema akordima su se oslobodili tradicionalnih šema.
KLOD DEBISI
Do svoje 40 godine Debisi je u Prizu živeo životom čoveka koga šira javnost ne poznaje. Oko njega se polako okuplja krug prijatelja i poštovalaca, a takođe izaziva sve veći interes kod muzičara, naročito posle izvođenja gudačkog kvarteta «Preludija za Faunovo popodne» i orkestarskih nokturna. U središte pažnje ulazi Debisijevo ime tek sa premijerom njegove jedine opere «Peleas i Melisanda» kojom postepeno stiče slavu. Napočetku prvog svetskog rata on je jedan od najslavnijih kompozitora. Debisijeve kompozicije pripadaju instrumentalnim i instrumentalno-vokalnim. Debisijevi učenici obučavaju veliki broj američkih kompozitora kako ozbiljne tako i džez muzike. Pod uticajem njegovih harmonija džez postaje ozbiljna umetnost a kompozicije pod uticajem džeza veoma popularne u Evropi.
Instrumentalne: za klavir «Dve arabeske», «Za klavir», «Dečji kutak», «Prelidij». Napodručju kamerne muzike najznačajniji su gudački kvartet i tri sonate.
Orkestru je Debisi posvetio viče kompozicija «Nokturna», «More», «Slike»...
Vokalno-instrumentalne: «La demoiselle Elue», kao i balet «Kama i Žužu».
MORIS RAVEL
Ravel je samo delimično impresionista. U njegovom stvaralačkom duhu u kome je bistrina intelekta uvek obuzdavala osećajne nagone, stalno je živela težnja ka preglednosi i jasnoći umetničkog izraza. I Ravel ima veliki uticaj na džez i filmsku muziku.
Na konkursu za Rimsku nagradu i pored toga što izvodi značajna dela kao što su Igra vode i Gudački kvartet ne dobija nagradu. Štaviše oduzeto mu je pravo na dalje takmičenje jer konzervativni članovi žirija nisu hteli da dopuste da u takmičenju učestvuje kompozitor koji je više puta javno pokazao da sa uživanjem krši pravila koje su oni zastupali. U njegovom životu nije bilo krupnih događanja. Živeo je prilično povučeno.
Njegove kompozicije za klavir su: «Pavana za preminulu infantkinju», «Igra vode», ciklus «Ogledala». Poznata su dva koncerta za klavir i izuzetan koncert napisan za levu ruku i posvećen prijatelju.
Za orkestar napisao je uvertiru «Šeherezada», «Špansku rapsodiju», koreografsku poemu «Valcer» i «Bolero». Komična opera «Španski sat», balet «Dafne i Klo». Pisao je i solo pesme. Instrumentalno delo virtuoznog karaketra je rapsodija «Cigani».
Kompozitori instrumentalne muzike romantizma su: Šubert, Veber, Šuman, Mendelson, Šopen, Paganini, Berlioz i List. Suprotno 18 veku gde je u centru pažnje bio sonatni oblik, romantičari su negovali minijaturu, koja je više odgovarala njihovoj težnji da izraze subjektivnu misao. Minijatura je imala najviše zastupnika u klavirskoj literaturi. Sonata je doživela mnogo izmena. Osnov od koga su polazili svi kompozitori bila je betovenska sonata, koja je ostala nedostignuta. Kod njih se oseća intencija ka preovlađivanju glavne teme i povezivanju stavova zajedničkim ideajma. Do nastanka simfonijske poeme sa jedne strane doveo je uticaj programa, a sa druge težnja ka monotematizmu.
Vokalno-instrumentalne kompozicije su oratorijumi koji su pod velikim uticajem baroka i klasike, a romantizam unosi i lajtmotivsku tehniku.
Prve solo pesme mogu se smatrati tvorevinom Šuberta. Pod njegovim uticaje neguju ih mnogi kompozitori produbljujući im sadržaj i ističući deklamatorske elemente.
Još jedan momenat karakteriše instrumentalnu muziku 19 veka-pojava virtuoziteta u izvođenju naročito na klaviru i violini.
FRANC ŠUBERT
Šubert je predstavnik ranog romantizma. U njegovim delima zapažamo ideje novog pokreta koji se tek strvarao i suprotstavljao klasici, a naročito izrastanje tog pravca iz narodne pesme, sa njenom melodičnošću i naivnošću. On je dao prve uspele primere onoga što su nastavili da neguju drugi romantičari: solo pesme, klavirske minijature, slobodnije tretiranje simfonijskog oblika. Na njega je veoma uticao Betoven.
Dva datuma bila su značajna u stvaranju njegovog renomea: kada mu se ime prvi put pojavilo na pesmi «Pastirova tužbalica» i kada je pevač Fogl izveo «Vilinskog kralja».
Njegove solo pesme karakteriše svestranost u tematici i atmosferi. Imao je jednostavan, prirodan i svima pristupačan vokalni stil. Nikada se nije doticao virtuoziteta. Komponovao je po svim sižeima koji su mu dolazili pod ruku-lirskim, epskim, dramatskim i svim mogućim žanrovima poezije. Njegove pesme su uglavnom kratke ali ponekad dobijaju širinu poeme. Klavirska pratnja nejčešće je slikovita, ilustrujući osnovnu ideju ili pojedine scene.
Komponovao je oko 600 pesama od kojih su najpoznatije po Šilerovim (Gnjurac) i Geteovim stihovima (Divlja ružica, vilinski kralj). Od ciklusa najuspešniji su «Lepa mlinarica» i «Zimsko putovanje (Miler). Posle smrti izdate su njegove poslednje pesme iz 1828. pod naslovom «Labudova pesma» (najpoznatija «Dvojnik»).
Šubert je prvi majstor klavirske minijature i njegova klavirske dela predodređena su za intimno muziciranje i nemaju koncertni bljesak. On je takođe značajan na polju kamerne i simfonijske muzike. Od 15 gudačkih kvarteta najbolji je iz opere «Rozamunda». Od simfonija najpoznatije su «Nedovršena» (zato što ima dva stava) i simfonija u C duru.
KARL MARIJA VEBER
Veber je prvenstveno tvorac nemačke nacionalne opere, ali je takođe značajan na polju instrumentalne muzike. Negovao je prve romantičarske minijature, a posle Mocarta komponovao je najbolje koncerte za duvačke instrumente. Obogaćenje boja u njegovom orkestru predstavljalo je osnov na kome se izgradio orkesterski stil druge polovine 19 veka.
Centralno mesto u njegovim kompozicijama zauzimaju klavirske kompozicije i koncerti za duvače instrumente. Od 12 klavirskih sonata ističe se ona u As duru. Od klavirskih tema sa varijacijama ističu se «Lepa Minka» i «Poziv na igru».
Koncerti za rog, klarinet, flautu i fagot.
Kamerna muzika uz klavirsku saradnju takođe ima značajno mesto.
ROBERT ŠUMAN
Šuman je tipično romantičarski kompozitor. On je pokazivao interes za razne umetničke grane i borio se protiv nazadovanja u muzici (pokretač muzičkog časopisa u kome je žigosao salonsku muziku). Učio je klavir i želeo je da bude pijanista, međutim povredio je prste i morao je tako da se preorijentiše na karijeru kompozitora. Umro je u duševnoj bolnici. Njegov stil izrasta iz klasike i mnogo duguje Betovenu (duboka ekspresivnost). On je našao svoj izraz u klavirskim delima, solo pesmama, kamernim, simfonijskim i vokalno-instrumentalnim kompozicijama.
Većina klavirskih dela je programskog karaktera. Najpoznatiji ciklusi minijatura su «Leptiri» i «Igre Davidivih saveznika».
Komponovao je varijacije «Karneval» i «Sitni prizori na četiri note» (aesch)
Posebno ga je zanimalo područje vokalne muzike i komponovao je za muške, ženske, mešovite horove, ali najbolje su njegove solo pesme.
U svojim simfonijama često je bio inspirisan programom, a njegov koncert za violončelo i koncert za klavir i danas čini standardni koncertni repertoar.
Ono što je veoma važno za ovog kompozitora jeste da je komponovao za decu. Ciklus «Dečje scene» predstavlja muziku od deci, zapravo decu viđenu očima starijih, a «Album za mladež» je prilagođen tehničkom izvođenju dece.
Jedina opera koju je komponovao je «Genoveva».
FELIKS MENDELSON
Mendelson je melodičar kod koga preovlađuje intelekt i uravnoteženost misli i oblika. Njegova dela imaju jasnoću, a tretiranje harmonije podseća na osobine kompozicija klasičara I zato ga nazivaju “klasikom romantizma”. Njegova delatnost je mnogostruka: pijanista, dirigent, kompozitor, pedagog i organizator. Bogati dom omogućio mu je kontakt sa vodećim muzičarima i kompozitorima tog vremena. Bio je osnivač prvog nemačkog konzervatorijuma.
Najznačajniji događaj prvog perioda života i rada bilo je izvođenje Bahove pasije po Mateji koje je imalo takvo značenje da je bukvalno vaskrslo zaboravljenog kompozitora. U Londonu i Škotskoj je izvodio svoja dela i kao rezultat tog putovanja nastala je «Škotska simfonija».
On ima individulani stil melanholičan i elegičan raznežen i sentimentalan, ali uvek pod prismotrom budnog intelekta. Međutim u izvesnom broju kompozicija elegičnost prelazi u sladunjavost, a elegancija postaje salonski razvodnjena.
Na prvo mesto među klavirskim kompozicijama dolaze 48 «pesama bez reči», lirskog karaktera.
Njegove orguljske kompozicije nagoveštavaju novi stil, iako je pod velikim uticajem Baha.
Od koncerata se naročito ističe violinski e mol koncert.
Pisao je muziku za pozorišne komade: Sofokle-Antigona, Rasin-Atalija, a posebno se ističe muzika za San letnje noći koje je njegovo najbolje delo.
Napisao je oratorijum «Pavle», pod uticajem Hajdna i Hendla, kao i «Ilija».
FREDERIK ŠOPEN
Šopen predstavlja jedinstvenu pojavu u istoriji klavirske muzike, naročito u pogledu uvođenja novih oblika ili oživljavanja starih. Njegov stil je neobično prefinjen, a istovremeno dostupan velikom krugu slušalaca. Šopenova inventivna melodija je spontana, emotivna uvek originalna i obuhvata celokupnu skalu ljudskih osećanja. Pored solo pesama, klavirskog tria i sonate za violončelo i klavir sva ostala dela su posvećena klaviru.
Šopenov udeo u bogaćenju klavirske tehnike sastojao se u oslobađanju prstiju svakog ograničenja. Mendelson ga je smatrao jednim od prvih pijanista, zajedno sa Paganinijem čije sviranje uvek izaziva iznenađenja.
Dubuko nacionalan i posvećen svojoj rodnoj Poljskoj komponovao je tokom čitavog života poloneze i mazurke. Mazurke-igre u ¾ taktu, iam mnogo sličnosti sa valcerom, ali se od njega razlikuje umerenijim tempom i energičnijim ritmom. Poloneze-igre starog poljskog plemstva, slike,njihovih svečanih povorki i trijumfalnih pobeda. Imaju viteški karakter, ¾ ritam i oblik složene pesme.
Šopenovi preludijumi nemaju više karakter uvođenja u fugu ili svitu, kao što je u baroku bio slučaj, već su kod njega postali samostalni. Uglavnom predstavljaju trodelnu pesmu, a ređe složenu.
Ni skerco više nije samo deo sonate, simfonije ili kamernih kompozicija.
Savlađivanje tehničkih teškoća etida zahteva visok stupanj izvođačke veštine. Njih je Šopen uzdigao do kvaliteta umetničkog dela i namenio ih koncertnom izvođenju. Najpznatije su «Revolucionarna» i «Zimski orkan».
Komponovao je balade (g mol), valcere (Minutni) i nokturna (romantičarsko opisivanje noćnih sanjarenja o nedostižnoj sreći). Nasuprot nokturnima u empromtima tehnički biljantni okvirni delovi zaokružuju lirski i raspevani centralni odsek. Najpoznatije su «Berseza» i «Barkarola».
NIKOLO PAGANINI
Paganini je do te mere unapredio vešzinu sviranja violine ju je učinio nepristupačnom za mnoge tadašnje virtuoze. Rođen u Đenovi, još je kao dete dopbio na poklon svoju prvu Gvarnerijevu violinu i od nje se nije rastao čitavog života. Za njega kažu da je mogao tačno da svira i na raštimovanoj violini. Predpostavljalo se da tajna njegovog uspeha leži u načinu štimovanja i specifičnosti instrumenta.
Što se tiče kompozicija, arija sa varijacijama poslužila je kompozitorima violine da razviju svoje moguućnosti posmatranje jedne teme sa više aspekata. Pored kapriča negovan je i koncert. Među Paganinijevim kapričima ima i dobrih i loših jer mu je tehnika bila cilj.
Pored toga napisao je i 12 sonata za violinu i gitaru, 3 kvarteta sa gitarom, 2 violinska koncerta, Moto perpetuo (Allegro jednog koncerta) i nekoliko varijacija. U svim kompozicijama tehnika dolazi u prvi plan.
PROGRAMSKA MUZIKA ROMANTIČARA
Pojam programske muzike koja služi kao ilustracija vanmuzičkog doživljaja, dakle čiji je sadžaj poznat, pojavio se nasuprot apsolutnoj instrumentalnoj muzici bez programa i naslova. Berlioz i List, najizrazitiji predstavnici programske muzike romantizma nisu se zadovoljavali samo naslovima, kao što je to bilo sa ostalim zastupnicima ovog načina komponovanja. Oni su davali literarna objašnjenja svojim kompozicijama i ukazivali na dela koja su ih inspirisala. Tako su još više približili književnost i muziku. Provodeći jednu glavnu misao kroz sve stavove, Berlioz je utro put Listovoj simfonijskoj poemi i Vagnerovoj muzičkoj drami. Berlioz i List su uneli mnogo novina na području orkestarske i klavirske muzike i tako nagovestili pravce novije muzike 20 veka.
HEKTOR BERLIOZ
Berliozova želja da bude muzičar i kompozitor nije se poklapala sa željom njegovih roditelja, koji su hteli da se on bavi medicinom, tako da nije imao finansijsku podršku. Zbog toga nikada nije stekao pravo muzičko obrazovanje i u početku se amaterski bavio kompozicijom. Međutim on je uspeo da se izbori za svoje mesto u istoriji muzike. Karakteristična monumentalnost i ogroman izvođački aparat, vode svakako poreklo iz muzikwe francuske buržoaske revolucije. No, umetnost kombinovanja boja na slikarski način i obraćanje pažnje svakom instrumentu, kao i neobično živa mašta, bili su tipično njegovi.
Prvi datum važan za njegov uspon bilo je takmičenje za rimsku nagradu (i time boravak u Italiji). Konačno je posle mnogih pokušaja uspeo sa kantatom «Sarandapala». Iste godine napisao je svoje najbolje delo «Fantastičnu simfoniju». Sam kompozitor je ovo delo nazvao instrumentalnom dramom i dao joj podnaslov «Epizode iz života jednog umetnika». U njoj je opisao svoj život i ljubav prema Henriet Smitson, engleskoj glumici koja ga je oduševila kao Ofelija. Kao nastavak FS komponovao je «Leliju» ili «Povratak u život», lirsku monodramu sa solistima, horom i orkestrom. Nevidljivi izvođači su iza pozorišne zavese, a glumac sam deluje na sceni sve do poslednjeg monologa kada se zavesa diže i orkestar postaje vidljiv.
Pošto je bio razočaran zastarelošću muzičkog života u rimu, odlučio je da upozna život italijanskog seljaka i kao rezultat bavljenja time nastali su «Harold u Italiji» i opera «Benvenuto Celini».
Po povratku u Paris počeo je život kritičara, feljtoniste i kompozitora. Tu je komponovao «Romea i Juliju» i «Rekvijem». U izvođenju rekvijema imao je 80 soprana, 60 tenora, 70 basova (hor od 800 glasova), 25 prvih, 25 drugih violina, 20 viola, 20 violončela, 18 kontrabasova, do 8 pari timpana. Pored opera najznačajnije delo ovog perioda bilo je i «Prokletstvo Fausa», kompoziciju za soliste, hor i orkestar oratorijumskog tipa.
Berliozove uvertire komponovane za drame i opere, uglavnom su jedine ostale na reperoaru, pošto se dela za koja su napisana odavno više ne izvode.
FRANC LIST
List je bio pijanista, kompozitor, dirigent, kritičar, organizator muzičkog života. Bio je na čelu tada napredne muzičke škole koja se suprotstavljala konzervativnoj lajpciškoj.bio je veoma obrazovan umetnik i družio se sa tada najopznatijim umetnicima. Zajedno sa Šopenom ostao je jedan od najpopularnijih kompozitora kod široke mase slušalaca. Tematski, formalno i harmonski nagoveštavao je minijature impresionista, a oblik simfonijske poeme koju je stvorio našao je svoje najeminentnije zastupnike u delima Štrausa i Smetane.
Prvi period života karakteriše školovanje i turneje po Evropi (izvodio transkripcije, varijacije, klavirske obrade), drugi je proveo u Vajmaru kao organizator gradskog muzičkog života i predstavnik novonemačke škole i tada se mnogo više posvetio originalnom stvaralaštvu.
Svoju kompozitorsku delatnost List je posvetio klaviru, orkestru i crkvenoj muzici. Njegova harmonija je bogata i obluje čestim, oštrim i grubim obrtima.
List je bio prvi koji je napravio klavirske izvode za Betovena, Baha, Berlioza i Vgnera.
Od koncertnih varijacija značajne su «Dramatske fanazije», «mađarske rapsodije».
U originalnim klavirskim kompozicijama javio se kao romantičar koji svoja osećanja izražava osećajno, sa virtuozitetom i naglašenom dramatikom. Poznati su ciklusi: godine hodočašća, poetske i religiozne harmonije, utehe, ljubavni snovi.
Etide:večernje harmonije, sećanje, lakoća, šumsko žuborenje.
Najzreliju fazu Listove tehnike kao pijaniste i kompozitora predstavlja sonata u h molu.
Orkestarska muzika obuhvata simfonijske poeme i dve simfonije. U simfonijskim poemama se skoro uvek odražava dualističko raspoloženje borba između- dobra i zla: šta se čuje u planini, Taso, prelidi. Poslednja i jedna od najdužih poema je «Ideali» na kojima je List ispisivao odlomke iz istoimene Šilerove pesme.
Simfonije: «Faust simfonija», «Dante simfonija».
Napisao je dve mađarske mise sa orkestrom: granska i mađarska krunidbena misa. U jednom svom oratoriju inspirisao se Ćirilom i Metodijem.
RAZVOJ OPERE U 19 VEKU
Centri opere u 19 veku bili su Francuska, Nemačka i Italija. Danas je od bezbroj opera iz tog perioda samo mali broj na repertoaru. Uloga opereje bila dominantna u vreme romantizma. Prva polovina veka pripadala je Italijanima (Rosini, Belini, Doniceti). Majerber je komponovao više kao predstavnik veike francuske opere, nego kao kompozitor nemačkog porekla. U drugoj polovini javljaju se Verdi i Vagner.
Od barokne opere nasledila je podelu na ozbiljnu i komičnu. Motivi za libreto često su uzimani iz srednjevekovne ili bliže nacionalne prošlosti. Tematika se povezivala sa aktuelnim političkim događajima. Takođe romantičari su se inspirisali savremenim dramama i romanima. Vagner je prvi izvršio simfnizaciju opere i podelu na prizore umesto nekadašnjih brojeva. Zahvaljujući njemu muzika je postala podređena dramskoj radnji, a opera se pretvorila u muzičku dramu.
Verističke i lirske opere kasnog romantizma tražile su nove teme, naročito ljubavne tragedije jakih strasti, nasuprot Vagnerovoj mitologiji. Kao suprotnost ovoj operi na kraju 19 veka javila se Debisijeva.
FRANCUSKA OPERA
- od buržoaske revolucije do drugog carstva –
*Opera u doba revolucije i Napoleona
Namesto dvorske počela je da se razvija opera sa revolucionarnom tematikom kao što je Gosekov «Trijumf republike» i Gretrijev «Praznik razuma». Njene glavne odlike bile su monumentalnost, apoteoza aktuelnih političkih događaja, sa korišćenjem revolucionarnih pesama i igara. Komična opera postala je opera «spasa ili užasa». Pored melodramskih momenata nije zaboravljala ni moralizatorske poruke u osnovi svakog sadržaja.
*Velika francuska opera ĐAKOMO MAJERBER
Majerber je tvorac tzv. velike francuske opere. Ona je imala svoju određenu shemu koja je u uvertiri nagoveštavala glavne scene, a u prvom činu donosila romansu i stvarala zaplet i prvi sukob. U drugom je dolazio obavezni duet protagonista, a treći je bio rezervisan za dekorativne efekte sa horom i baletom, prikazanim pompezno, patetično, sa mnogo fantastike. Ponovni duet protagonista dolazio je u četvrtom, a rasplet se odvija u petom činu i to sa obaveznom didaktikom.
Prva opera u ovakvom stilu bila je «Rober Đavo», zatim «Hugenotima».
Nakon toga kompozitor odlazi na mesto muzičkog direktora pruskog kralja i tada komponuje «Prorok» i komično lirsku operu «Dinora».
Među poslednjim operama je «Afrikanka» koja je doprinela jednom od najvećih uspeha pariskog pozorišta.
ITALIJANSKA ROMANTIČARSKA OPERA
Italijanska opera doživela je svoj procvat posle krize prethodnog stoleća gde se obraćala pažnja na virtuozitet. Delatnost njenih prvih predstavnika bila je skoro isključivo vezana za Pariz tako da se uklapa u razvoj francuske opere. Postepeno oslobađanje opere od dominantnog uticaja pariza javlja se u kompozocijama Rosinija... Oni su stvarali pod uticajem folklora, sa elementima belkanta. Druga polovina bila je u znaku Verdija, koji je uneo novime u italijansku operu.
KERUBINI I SPOTINI
«Opera spasa» ima je je svog predstavnika u Kerubiniju. Njegova najuspelija dela su «Vodonoša» i «Dva dana». Pored toga piše i druga dela «Rekvijem» i mise «Krunidbena». Njegovo stvaranje se nalazi između stare tradicije i novih romantičarskih tendencija.
Spotini je u prelaznom periodu ka romantizmu delao kao veliki autoritet pre Rosinija. Njegove opere pokazuju tendenciju ka velikoj, istorijskoj ili legendarnoj drami. Opere «Vestalka», «Ferdinand Kortez», «Osvajanje Meksika» veoma su raskošne i pune raznih eefkata. U Parizu je privukao Napoleona ijednom kantatom koju je komponovao u čast njegove pobede kod Austerlica i tako postao dvorski kompozitor carice Žozefine.
ĐOAKINO ROSINI
Rosini je obožavao nemačke klasičare i zbog toga su ga zvali «mali nemčić». Naslednik je tradicije Čimaroze i Paizijela, a utro je put beliniju i Donicetiju i usavršio italijansku operu.
Od ranijih opera pažnju zaslužuju «Tankredi» i «Italijanka u Alžiru».
Iako napisana u mladosti njegova opera «Seviljski berberin» predstavlja najpoznatije delo opere bufe. Bila je to velika smelost mladog umetnika da komponuje po istoj tematici kao i stariji Paizijelo. Zato je napisao u predgovor libretu, javno izjavivši svoje poštovanje prema starom majstoru, ukazujući da je tekst prepevan i da je dodao nove situacije i horove koje zahteva moderno pozorište. Sadržaj je rađen po istoimenom Bomaršeovom romanu i odnosi se na događaje koji prethode Mocartovoj «Figarovoj ženidbi». Komponovana za samo 13 dana ova opera čini vrhunac bufe po vedrini i humoru. Rosini je pre svega melodičar i napisao je mnoge zahvalne partije pevačima. Njegovo poznavanje scenske tehnike bilo je izuzetno.
Pored Otela tu dolaze i tzv. napuljska dela – «Muhamed II» i «Semiramida».
Drga poznata opera koju je komponovao u Parizu je «Vilijam Tel» u stilu velike opere. Njegova tematika je bila važna jer je izvedena pred revoluciju.
BELINI I DONICETI
Belini je predstavnik lirsko-romantičarskog pravca 19 veka. Jasnoćom i toplinom uticao je na Verdija, a melodijskim rečitativom na Vagnera. Poznavanje tehnike komponovanja bilo mu je skromno, harmonije slabe, a orkestar zapostavljen.
Popularnost je stekao «Gusarom» i «Mesečarkom», a postao cenjen «Normom». Norma je njegovo najdramatičnije delo i najbolja tragična italijanska opera pre Verdijevog «Otela».
Pompeznost velike francuske opere pokazao je operom «Puritanci». Posle neuspeha jedne njegove manje značajne opere i javnog skandala koji je tim povodom nastao, napustio je Italiju.
Donicetijeve ranije opere bile su u senci Rosinija. Međutim sa svojom operom «Ana Bolena» izdigao se van proseka. Napisao je 73 opere: bufe, francuske komične, sentimentalno-građanske, ozbiljne, zatim kantate, gudačke kvartete... Brzina stvaranja bila mu je skoro neverovatna. On je bio u stanju da završi simfinju za oko jedan čas. Najbrilijantniji i najdramatičniji čin opere «Favoritkinje» uspeo je da završi za 4 sata. Međutim zbog toga je bio dosta površan, ali ipak se njgova dela odlikuju bogatom melodikom, snogom muzičko-dramskog izraza i smoslom za scensko prikazivanje. Opere bufe: «Ljubavni napitak» i «Don Paskvalo». Romantična tragedija «Lučijje od Lamermura».
NEMAČKA NACIONALNA OPERA
KARL MARIJA VEBER
Razvoj nemačke opere od Vebera do Vagnera ogledao se u prihvatanju romantizma i postepenom uvođenju dramatike u prelasku od zingšpila ka muzičkoj drami. Njegov značaj zasniva se na negovanju izrazito nacionalnog stila. Onse u svojim delima koristi folklorom i nacionalnom legendom. Međutim on je kriz svoja dela provlačio i špansku, mađarsku, poljsku irusku muziku.
Veber je ustvari bio prvi moderan dirigent koji nije dirigovao sa čembala već palicom. Najznačajnije odlike prve Veberove zrele opere i prve nemačke nacionalne opere «Čarobni strelac» jesu nacionalni sadržaj u kome učestvuju realna lica it naroda, fantastika i napredak u formi i dizanju značaja instrumentalne muzike. Uvertira je konstruisana u formi sonate i povezana je sa dramom. U njoj je pričao sadržaj i donosio glavne muzičke misli.
Opera je u obliku zingšpila sa pevanim i govornim tačkama, koje su posle kompozitorove smrti zamenjene rečitativima. Rečitativi su zamenili ranije govorne tačke opere i nisu sekundarne vrednost već su nosioci dramske radnje i imaju isti značaj kao arije u dramatskom smislu. Horovi po ulozi odgovaraju onima u antičkoj drami zato što učestvuju u radnji ili je komentarišu.
Ostale Veberove značajne opere au: «Eurijanta», «Oberon», «Turandot», «Preciozi».
RIHARD VAGNER
Sadržaj Vagnerovih opera obuhvata legndu i mit na bazi sopstvenog simboličkog filozofskog gledišta koje je boli pod uticajem Ničea i Šopenhauera, sa izbegavanjem svega što se ne može prevesti u emocije. Svaka ličnost je nosilac nekog opštečovečnog izraza i svi događaji imaju određenu simboliku. On je sam pisao libreta i time dobio sintezu tona i reči.
Kao kompozitor ima i pozitivnih i negativnih strana: hteo je da dostigne prirodnost u spajanju pesničkog i muzičkog teksta, a došao je do patosa; žaleo je da simfonijskim principom bolje objasni unutrašnji sadžaj, a upao je u razvušene lirsko-filozofske meditacije i paralisane dramske radnje.
Pošto je za operu odlučujući tok dramske radnje, promenio je dotadašnju šematičnu podelu na već utvrđene brojeve i uveo podelu na prizore.
Dijalozi u njgovoj muzičkoj drami prestaju da budu nekadašnji dueti gde su dve ličnosti pevale zajedno istu ariju.
Njegov orkestar povezuje prizore ne prekidajući tok i stvara tzv. beskonačnu melodiju, ukazujući put ka simfonizaciji opere.
Da bi postigao releigioznu i ritersku patetiku povećao je broj limenih duvačkih instrumenata. Gudačke instrumente je podelio na grupe zbog posebnih efekata i korišćenjem do tada nepoznatih orkestarskih boja. Zahtevao je da orkestar bude sakriven od gledalaca.
Njegova rana dela obuhvatala su pored instrumentalnih kompozicija i sonate, fantazije, simfonije. Prva opera mu je bila «Vile», zatim «Zabrana ljubavi».
«Rienci» je komponovanu stilu velike majerberovske opere. «Holanđanin lutalica» je prvo dramsko delo u kome postepeno počinju da prodiru elementi reforme.
Prvi put su u «Leongrinu», operi koja je poslednja nazvana romantičarskom, dosledno sprovedeni elementi reforme. Lajtmotiv je postao osnova muzičko-scenskog razvoja, provlačenjem beskonačne melodije postignuta je simfonizacija orkestra. Podela na prizore konačno je ovladana u ovom delu. Upotreba tzv. muzičkog govora je takođe novina.
Opera «Tristan i Izolda» nastala je pod uticajem Šopenhauerove filozofije.
Izuzetno mesto u njegovom radu predstavlja jednostavno optimističko delo Majstori pevači. U ovom delu oživljene su majsterzingerske pesme, nemački koral, barokni ukrasi...
Na «Prstenu od Nibelunga» Vagner je radio preko 20 godina. Kao osnov poslužio mu je germanski mit na kome je izgradio ovu tetralogiju: «Rajnsko zlato», «Valkira», «Zigfrid» i «Sumrak bogova».
Njegova poslednja opera je «Parsifal», u kojoj je žanr skoro nestao i postignuta je krajnja dramatizacija dijaloga.
Pomoću bavarskog kneza uspeo je da otvori svoje pozorište u kome je prikazivao svoje opere. Mada je sanjao o pozorištu u kome će hiljadu radnika uživati u muzici, njegovo pozorište i danas posećuju samo bogati.
ĐUZEPE VERDI
Italijanska opera se naročtio od pojave Vredija povezala sa političkim životom svoje zemalje i bila u znaku oslobođenja i ujedinjenja. Velika je bila njegova uloga kompozitora-patriote u momentu buđenja Italije protiv austrijskog ugnjetavanja. I pored cenzure njegove opere imale su revolucionaran karakter: pevao je o slobodi naroda.
Melodija je kod Verdija bila glavno izražajno sredtvo. Arije, često pod nacionalniim uticajem dobijaju marševski karakter i odražavaju raspoloženje masa. Snažna majstorska finala i hor i orkestar (koji postaju do te mere neophodni da se njihova uloga izjednačava sa arijama) kod njega su nenadmašiva. Imao je jedinstven smisao za scensko oblikovanjem pozorišne efekte i psihičku karakterizaciju likova. On je postigao stilsko jedinstvo muzike i radnje. Verdijevo delo nagoveštava nove pravce: Verizam po tretiranju jakih strasti i Impresionizam u harmonijama.
Njegov prvi veliki uspeh bila je opera «Nabukodonosor». Sledeće opere, «Lombardijci u prvom krstaškom ratu», «Ernani», «Jovanka Orleanka», «Sicilijanske večeri» su takođe sadržala aluziju na oslobođenje Italije i isticanje rodoljubivih težnji.
Značajno mesto na prelazu od opere sa naglačenim pevačkim delovima do muzičke drame predstavlja «Makbet». Dodir sa građanskom sredinom predstavlja «Lujza Miler».
Pedesetih godina nastale su opere već zrelog i izgrađenog kompozitora. Glavne ličnosti postaju dvorske budale, cigani i kurtizane: «Rigoleto» (čuvena arija Žene su varljive), «Bitka kod Lenina», «Trubadur». Najviše lirike u njegovim operama svakako ima «Travijata» komponovana prema Dami sa kamelijama. Mnoge njegove opere prošle su kroz ruke cenzora, a takva je i «Bal pod maskama».
Od opera čiji samo neki delovi imaju vrednosti tu su: «Moć sudbine» i «Don Karlos».
U poslednjim kompozicijama «Aida», «Otelo» i «Falstaf» (komična) kompozitor je promenio svoj način izražavanja. Upoznao je Vagnera i obogatio instrumentalizaciju. Postojala je očigledna razlika između Vagnera i Verdija: težište Vagnerove umetnosti bazira se na orkestrum a Verdijeve na melodiji.
ITALIJANSKA OPERA POSLE VERDIJA
Pred kraj Vrdijevog života pojavio se veristički pravac. Oslanjajući se na tendencije naturalističkih smerova u književnosti veristi ističu dubok jaz koji ih deli od Vagnera time što obrađuje motive iz svakidašnjice. Njih ne zanimaju problemi filozofske simbolike i etike, kao ni legendarna građa, oni prvenstveno traže radnju u kojoj će se moći razviti jak sukob strasti i nagona. To su događaji iz života posebno narodnih slojeva na koje čovek jako i strasno reaguje. Glavni pokretač je ljubav, koja neminovno izaziva ljubomoru, osvetu, ubistvo.
Glavni predstavnici su: MASKANJI («Kavalerija rustikana», sicilijansko seljačka tragedija) i LEONKAVALO («Pajaci», istiniti događaji putujuće glumačke družine).
Drugačija umetnička ličnost bio je ĐAKOMO PUČINI. Njega ubrajaju u predstavnike verističke opere, ali to je samo delimično tačno. U operama «Boemi», «Madam Baterflaj» on istinito ocrtava emocije, daleko od brutalnisti nasilja u razularene strasti. Operom «Toska» približio se verističkoj pozornici. Opera «Đani Skiki» je jedna od najznačajnijih muzičkih komedija iza Falstafa. Njegova poslednja opera «Turandot» ostala je nedovršena, ali u njoj je umetnika ponovo privukla egzotična građa uz novi element-monumentalnost dekora.
FRANCUSKA OPERA DRUGE POLOVINE 19 VEKA
U drugoj polovini 19 veka postepeno isčezava velika majerberovska opera i ustupa mesto tipu lirske opere, a tako]e se javlja i opereta.
Prvi od značajnih predstavnika bio je ŠARL GUNO. Uz izvestan broj pesama i crkvenih kompozicija njegovu muzičku zaostavštinu sačinjavaju opere: «Safo», «Kravava opatica», «Silom lekar», «Faust», «Golubica», «Kraljica od Sabe», «Romeo i Julija». Od svih tih dfela jedino se Faust i dalje igra.
Originalnošću melodijske invencije i jačinom dramatske snage ŽORŽ BIZE nadmašuje sve pomenute umetnike. Vrhunac njegovog stvaranja su muzika za «Arlezijanku» i opera «Karmen». Neuspeh opere Karmen posle prvog izvođenja bacio je kompozitora u očaj i on tri meseca kosnije umro, tako da je značaj ovog dela bio prihvaćen tek posle njegove smrti.
Sa operom «Manon» kompozitor ŽIL MASNE pokazao je umerenost, uravnoteženost i eleganciju, a to je ujedno i njegovo najbolje delo.
KAMI SEN SANS je komponovao «Samson i Dalila», ali pored opere privlačila ga je i druga vrsta kompozicije, pa je tako napisao i njegovu najpoznatiju simfonijsku poemu «Danse macabre».
Glavni predstavnik operte je ŽAK OFENBAH. Njegove operete su odraz raspoloženja, sklonosti imentaliteta drštvene sredine. U tom društvu pojam autoriteta bioje pokopan, tradicije su se obarale, a na njihovo mesto stupala je parodija, ismevanje prošlosti, karikatura. Uz svoje najbolje operete među kojima su i «Orfej u podzemlju», «Lepa Jelena», «Plavobradi», «Pariski život», Ofenbah je napisao i operu «Hofmanove priče» koja je ostala nedovršena.
OPERETA U AUSTRIJI
Beč postaje novi centar operete, a glavni predstavnici su:
FRANC SUPE čija su najpoznatija dela: «Deset devojaka i nijedan muškarac», «Veseli momci», «Laka konjica», «Bokačo».
JOHAN ŠTRAUS (mlađi) koji je uveo valcer kao stalni element evropske operete. Valceri: «Na lepom plavom Dunavu», «Priče iz bečke šume», «Ruže sa juga», «Vino», «Žena i pesma». Operete: «1001 noć», «Karneval u Rimu», «Baron ciganin», a najpoznatija je svakako «Slepi miš».
MUZIKA U RUSIJI
U prvoj ruskoj državi stvorenoj pod vladavinom kijevskih knezova u 11 veku muzička umetnost igra važnu ulogu u svečanim priresbama, obredima, lovu i sastancima. Tada se oblikuje tip putujućeg pevača, svirača, glumca-skomroh, koji podseća na zapadnoevropske žonglere. Međutim kao i na zapadu ovi predstavnici nailaze na otpor od strane crkve. Kijevski knezovi su pomagali crkvu i ne štedeći sredstva oni su nastojali sa se crkveni obredi što više istaknu spoljnim sjajem i raskoši pri čemu je i muzika morala da odigra važnu ulogu. Uz umetnike sa različitih područja koji su na poziv knezova dolazili u Rusiju susrećemo i vizantijske muzičare i stručnjake u drkvenom pevanju. Time je bio utrt put razvoju profesionalizma u ruskoj crkvi.
Poput vizantijskog i rusko starocrkveno pevanje je strogo vokalnog karaktera, bez učestvovanja instrumenata, a pevalo su uvek jednoglasno. Poseban značaj pripada znamenom pevanju (ime potiče od posebnih znakova za notiranje, mirno, postupno, bez skokova). Znameno pevanje spada u psalmodijsko-rečitativnu grupu. U drugu grupu treba ubrojiti kondakarno pevanje koje se prvenstveno upotrebljavalo u izvođenju svečanih himni-pohvalnica.
U 13 veku kijevska Rusija se pretvara u niz samoupravnih jedinica i tako se kao uspomena na sjaj i veličinu stare sržave javljaju epske pesme byline. One su se recitovale na vrlo jednostavnoj melodijskoj liniji kratkog opsega, sa neprekidnim ponavljanjem bazične mElodijske formule (slično našim guslarima). U to doba se među ruskim gradovima najviše ističe Novogorod. U tom gradu skomrohi su mnogo gajili instrumentalnu muziku. On takođe vodi glavnu reč na polju crkvene muzičke prakse. Doba sjaja i najvećeg procvata te škole je 16 vek. Tada susrećemo i nove vrste, verske drame (srodne misterijama).
Pred kraj 15 veka stvara se jaka moskovska država, koja preuzima vođstvo i na muzičkom planu. Muzika je igrala značajnu ulogu i na moskovskom dvoru, veličajući njegovu raskoš (car je posedovao svoj dvorski hor za duhovnu muziku koji ga je svuda pratio). U ovom veku se odvija još jedan krupan događaj na polju duhovne muzike. Svi duhovni napevi pravoslavne crkve podvrgli su se ispitivanju i kao rezultat toga nastao je antifonar (zbirka najvrednijih melodija koja se u toku daljih vekova dopunjavala.
Za razvoj ruske duhovne muzike 16 vek označava prekretnicu jer se tada prvi put javlja višeglasje.
U 17 veku u narodnu pesmu prodire nova tematika povezana sa revolucionarnim zbivanjima. Nastaju pesme o slobodnom životu, lirska raspoloženja. Na polju duhovne muzike javlja se partesno pevanje (tako su nazivali višeglasno pevanje tog doba. U partesnom pevanju mogu se razlikovati dva tipa s obzirom na strukturu i namenu: duhovni koncert (prostiji) i složeniji, polifono bogatiji namenjen veličanju drkvenih obreda u svečanim prilikama. Jedan od najistaknutijih predstavnika duhovnog koncerta bio je VASILIJE TITOV.
U 18 veku jedno od najvažnijih muzičkih ognjišta bilo je muzičko pozorište. Tada je 1755 godine organizovana i prva opera na ruskom jeziku «Cefal i Prokris». Od ostalih pojava u muzičkom životu treba zabeležiti u osnivanje dvorskih orkestara, kao i uloga narodne pesme. Pred kraj ovog veka javlja se niz talentovanih kompozitora čijom delatnošću počinje razvoj ruske muzičke istorije na potpuno novoj osnovi. Oblici koji su privlačili tadašnje kompozitore bili su oni koje su slušaoci mogli lako primiti, a takođe ne prave poteškoće ni izvođačima. Ruska domaća opera najpre se razvija kao odraz francuske opere komik, igrokaz sa pevanjem i govornim tačkama. Prva ruska opera te vrste izvedena je 1772 pod naslovom «Anjuta», i njen kompozitor se ne zna, tako da se prvom značajnijom operom smatra «Mlinar, čarobnjak, varalica i stari svat» (Sokolovski).
Na području horske muzike kompozitori stvaraju na duhovnom i svetovnom području. U duhovnoj muzici posebno se istakao DIMITRIJ BORTANJSKI.
MUZIKA U PRVOJ POLOVINI 19 VEKA
MIHAJLO GLINKA
Najvažnije delo ovog kompozitora je prva ruska nacionalna opera «Ivan Susanjin», narodna epopeja, himna herojstvu i rodoljublju čoveka. Muzički jezik ove opere blizak je narodnoj pesmi. Veoma važan zadatak dodelio je horu. Širi krugovi su je primili sa mnogo simpatije dok ga je aristokratija osudija «To je kočijaška muzika». Nakon toga piše «Ruslanu i Ljudmilu», a zatim stvara i niz drugih značajnih dela među njima i solo pesme. U Španiji je proučavao folklor i to ga je podstaklo na dve orkestarske kompozicije: «Capriccio brilliante sur la theme de la Jota Aragonesa» i «Noć u Madridu». Glinka je takođe na čelu ruske simfonijske škole iako za sobom nije ostavio opsežna dela
Po povratku u domovinu piše svoju najznačajniju orkestarsku kompoziciju «Kamarinskaja», fantaziju na dva ruska mnotiva, svatovski i igrački.
ALEKSANDAR DARGOMIŽSKI
Najvažnije delo je opera «Rusalka» i «Kameni gost».
MOĆNA GOMILICA
Sredinom 19 veka u doba kada je zakon o oslobađanju kmetova označio početak novog razdoblja u razvoju ruske muzike i u ruskom kulturnom životu javlja se jak zamah realističkih tendencija koje su vodile ka sve intenzivnijem proučavanju narodnog života, običaja i potreba i ka sve oštrijoj kritici državnog aparata i društvenog uređenja. U to vreme u Petrogradu se osniva muzičko društvo, kada se najviše ističe kompozitor i pijanista Rubinštajn. Pod njegovim rukovodstvom osniva se i konzervatorijum. Nakon toga osniva se i besplatna muzička škola koja predstavlja veoma važnu odskočnu dasku za tadašnju muziku. Polako se među muzičarima stvaraju različita mišljenja i formiraju dva suprotna tabora. Jedan od njih se okupljao oko tzv. Moćne gomilice koju su činili kompozitori: Balakirev, Kui, Musorgski, Rimski-Korsakov i Borodin. Članovi petorice videli su u Glinki oca ruske muzike i svoj rad zasnovali na njegovim principima koji su se temeljili na asimiliranju vrednosti ruske narodne muzike.
Druga grupa umetnika imala je drugačije ciljeve. Ona se okupljala oko Ruskog muzičkog društva i konzervatorijuma na čelu sa Rubinštajnom. Oni su se razilazili sa petoricom smatrajući sa je za ruske muzičare najvažnije da ovladaju muzičkom baštinom Zapadne Evrope, posle čega će tek biti moguće postići umetničku samostalnost (pomalo akademski pravac). Nakon silnih razmirica Rimski Korsakov je napravio prekretnicu u tim sukobima postavši profesor na konzervatorijumu, pa su tako dva tabora našla zajednički jezik.
MILIJ BALAKIREV
U delatnosti petorice Balakirevu pripada posebna uloga. On je bio duša tog kompozitorskog kružoka. On im je praktično bio vođa i organizator. Sa osnivanjem besplatne muzičke škole počeo je svoju delatnost kao dirigent. On je bio prvi ruski dirigent koji je dirigovao napamet (u to vreme takav način dirigovanja bio je prilično redak na zapadu). On piše simfonijska dela u stilu Glinkinih i prvi put uvodi šekspirovsku tematiku u rusku muziku. On je mnogo radio na proučavanju folklora i nakon svojih putovanja uz Volgu napisao je «40 ruskih narodnih pesama». Uz muziku za «Kralja Lira», glavno njegovo delo je simfonijska poema programskog karaktera «Tamara». On je takođe za sobom ostavio dve simfonije u C duru i u d molu, a u prvi plan među klavirskim radovima treba istaći istočnjačku fantaziju «Islamey».
CEZAR KUI
Imao je najmanje talenta. Po svom umetničkom temperamentu on je pretežno minijaturista, pa najznačajnije plodove njegovog stvaralaštva treba tražiti u solo pesmama.
ALEKSANDAR BORODIN
Studirao hemiju, čak ga smatraju jednim od osnivača moderne ruske hemije. Pored Čajkovskog utemeljitelj ruske simfonije. Najpoznatije delo je svakako opera «Knez Igor», «Mlada» (kolektivan rad za koga su ostale činove napisali ostali kompozitori). Dve simfonije, simfonijska slika «U srednjoj Aziji», nekoliko klavirskih kompozicija «Mala svita», «Skerco», dvadesetak pesama, humoristična «Serenada četvorice kavaljera jednoj dami» i opereta-parodija «Bogataši».
RIMSKI-KORSAKOV
On je prvenstveno operski kompozitor, tačnije kompozitor operskih priča, glavni predstavnik te vrste u ruskoj muzici i jedan od najznačajnijih u celokupnoj istoriji opere. Njegovu prvu simfoniju Kui je u svom prikazu označio kao prvu rusku simfoniju. On je napisao 15 opera među kojima su najpoznatije «Pskovčanka», «Snjeguročka», «Sadko», «Mocart», «Salijeri». Najznačajnije majstorove uspehe na području instrumentalne muzike predstavljaju «Šeherezada» i «Španski kapričo». Ostalim orkestarskim kompozicijama pripadaju «Fantazija na srpske teme», «Veliki ruski Uskrs».
MODEST MUSORGSKI
Uz izvestan broj solo pesama nižu se operski pokušaji: «Kralj Edip» i «Libijac». Oba dela ostaju nedovršena. Najveći deo muzike i opere Libijac kasnije koristi u svojoj najpoznatijoj operi «Boris Godunov». Komponuje cikluse pesama: «Dečja sobica», «Bez sunca», «Pesme igre i smrti». Poslednjih 10 godina života radi na operi «Hovanščini» i «Soročinskom sajmu», koji takođe ostaju nedovršeni. Njegovo instrumentalno remek delo je ciklus klavirskih kompozicija «Slike sa izložbe».
PETAR ILIČ ČAJKOVSKI
Govoreći o petorici rekli smo da su se borili za pobedu nacionalnog smera u ruskoj muzici, suprotstavljajući svoje težnje akademizmu i zapadnjaštvu Rubinštajna i moskovske škole. Čajkovskog su vrlo često nazivali glavom moskovske škole i čvrstim bedemom zapadnjaštva, ali iz tih tvrdnji nema mnogo istine. Duh ruske muzike oseća se u svim njegovim delima. On se zalaže za napredne ideje i žigoše rutinu i virtuozitet bez ideje, pa diže glas u odbranu ruske opere koju su tada uprave pozorišta zanemarivala.
Napisao je 6 simfonija od kojih su najpoznatije 4, 5 i 6. Opere: «Evgenije Onjegin» i «Pikova dama». Orkestarska dela: «Romeo i Julija», «Bura», «Hamlet», «Uvertira 1812», «Talijanski kapričo».
Koncerti: 3 klavirska koncerta. Baleti: «Trnova ružica», «Labudovo jezero», «Ščelkunčik».
Nadežda Fon Mek, patron.
MUZIKA U RUSIJI U DRUGOJ POLOVINI 19 VEKA
SERGEJ RAHMANJINOV
Ni sam nije bio siguran da li je pijanista, kompozitor ili dirigent. Pobuđivao je opštu pažnju preciznošću sluha i neverovatnom memorijom.
Za klavir ostavio je sonate, koncerte i manje radove. Koncerti: 4, najpoznatiji u c-molu. Za klavir i orkestar napisao je veoma popularnu «Rapsodiju na Paganinijevu temu». Dosta godina je proveo u Americi. Veliki je njegov uticaj na prvu filmsku muziku.
ALEKSANDAR SKRJABIN
Poznat je po svojim klavirskim minijaturama. Karakterističan po akordu sastavljenom od kvarti (c-fis-b-e-a-d) koji se u teoriji naziva Skrjabinov akord. I on će postati osnova posebnog harmonskog sistema.
MUZIKA U ČEŠKOJ I SLOVAČKOJ
BEDŽIH SMETANA
Talas probuđenog nacionalizma, ojačanih težnji za zbacivanje austrougarskog jarma zahvatio je i Češku. U to vreme ovaj kompozitor je već uveliko stvarao. Kada je posle velikog praškog ustanka morao da beži iz Praga napisao je «Svečanu uvetriru» i «Pesmu slobode» koju je zamislio kao pravu masovnu pesmu.
Za sobom je ostavio 9 simfonijskih poema koje se dele na dve grupe: «Moja domovina» (sastavljena od 6 poema, opsežna epopeja narodne slave i veličine), i druga sastavljena od tri poeme (napisane u Švedskoj). Kao utemeljitelj nacionalne opere za sobom je ostavio: «Branderbužani u Češkoj», «Prodana nevesta», «Dalibor», «Libuša». Takođe su poznati gudački kvartet «Iz mog života» i klavirski ciklus «Češki plesovi». Pred kraj života izgubio je sluh i završio u ludnici.
ANTONIJ DVORŽAK
Tel u 30 deceniji života privlači pažnju na sebe izvođenjem rodoljubive «Himne za hor i orkestar». Dobija austrijsku nagradu za mlade umetnike i tu se sreće sa Bramsom koji mu je kasnije kroz život mnogo pomagao. Napisao je 9 simfonija od kojih je najpoznatija poslednja «Simfonija iz novog sveta», koju je napisao prilikom boravka u SAD gde je došao u dodir sa pesmama Indijanaca i crnaca. U istom duhu su i jedan njegov gudački kvartet kao i koncert za violončelo. U njegova najpopularnija dela spadaju i grupe po osam slovenskih igara. Što se tiče klavirske muzike poznati ciklusi su «Poetski utisci», «Humoreske». Na polju crkvene muzike ostavio je nekoliko dela od kojih su najznačajniji «Stabat mater», «Rekvijem» i «Te Deum». Od solo pesama komponovao je Ciganske i Biblijske pesme.
RAZVOJ NEMAČKE MUZIKE NA PRELAZU U 20 VEK
Razvoj nemačke muzikenu drugoj polovini 19 veka poznat nam je kroz Listovu i Vagnerovu muziku programskog karaktera. Međutim mnogi su ih oštro napadali. Sukob je ležao u ideji da li je muzika sposobna da izrazi događaje koji se dešavaju izvan muzičkog područja i ako takve događaje može da tumači da li onda gubi svoju autonomiju. Ideolog suprotnog tabora bio je kritičar Hanslik koji je u Bramsu viodeo onoga koji se suprotstavlja novonemačkoj školi. Svakako pomaže činjenica da je Brams komponovao brojna instrumentalna dela klasičnog i formalnog okvira izbegavajući da im daje bilo kakve naslove i podatke koji bi slišaoca usmereili u bilo kom pravcu.
JOHANES BRAMS
Brams je veliki deo nemačke obišao kao pratilac jednog mađarskog violiniste i on je odmah osetio naklonost i simpatije prema mađarskom folkloru. Ali takođe sa mnogo ljubavi neguje i nemačku narodnu pesmu. Šuman ga je veoma voleo i u javnosti ga predstavljao novom nadom nemačke muzike. Većinu života je proveo u Beču gdeje neprekidno stvarao. Među njegovim delima posebno meso zauzimaju klavirske kompozicije. Na polju varijacija je napisao možda njegovo najvrednije delo «Varijacije i fuga na Hendlovu temu». Njemu pripada takođe značajno mesto kao simfoničaru (4) iako je veoma kasno počeo da radi na tom području. Mnogo radova posvetio je vokalnoj muzici: kantata «Rinaldo», «Pesma trijumfa», «Nemački rekvijem».
Uz Šuberta i Šumana jedan od najznačajnijih predstavnika nemačke solo pesme.
Nije napisao ni jednu operu iako je dugo tražio libreto.
ANTON BRUKNER
Teško je sebi prokrčio put kao kompozitor i tek pred kraj svog života napisao je svoja najbolja dela. Bio je majstor na orguljama i Vagnerov obožavalac. Međutim kao i svi ostali kompozitori tog vremen morao je da prođe kroz ruke Hanslika koji mu je odmah zagorčao život. Najbolje kompozicije su njegovih 9 simfonija, ali na tom polju nije uveo nikakve inovacije.
GUSTAV MALER
Njegov život, kao ni Bruknerov, nije bio preterano zanimljiv, ali ni tako spor i povučen kao njegovog prethodnika. On je bio upravnik i dirigent bečke opere i za to vreme je uzdigao do neverovatnih visina. Malerove simfonije (9) dobijaju ljudski glas i što je bilo neuobičajeno povećava broj stavova. Ipak on je kao i Brukner sledio Betovena i nije dao pretaetrane inovacije. Ostavio je veći broj pesama skupljenih u cikluse, među kojima posebno meso propada opsežnom radu «Pesma o zemlji» na stihove starokineske poezije za jedan glas i orkestar.
RIHARD ŠTRAUS
Pojava ovog kompozitora svakako je jedna od najznačajnijih u istoriji nemačke muzike. On je bio virtuoz modernog orkestralnog kolorita i važan zastupnik programsko muzičkog pozotišta. Bio je strastven obožavalac Lista i Vagnera. Delovao je na nekoliko područja: dirigent, muzičar i kompozitor. Bio je neverovatno popularan u narodu, u nemačkim gradovima osnivaju se Štrausove nedelje... najznačajnija dela su mu simfonijske poeme: «Don Žuan», «Tako je govorio Zaratustra» i «Til Ojenšpigel». Muzička drama «Saloma». Takođe i «Elektra» i «Kavaljer s ružom».
IMPRESIONIZAM U MUZICI (FRANCUSKA)
Impresionizam je kasan ogranak romantike. Gde god se pojavio unosio je novi dah umetničkog izražavanja u kome je bilo mnogo više revolucionarnog i radikalnog. Impresionizam je proizvod mediteranskog, upravo francuskog duha. U evropi impresionizam je obeležio novo poglavlje u razvoju muzike skretanjem u subjektivizam i individualizam. Sklonost prema malim formama, (klavirska minijatura i solo pesma) i napuštanje čvrstih ustaljenih obrazaca postaju osnovna načela impresionizma. Granice harmonije su se proširile, a odnosi prema akordima su se oslobodili tradicionalnih šema.
KLOD DEBISI
Do svoje 40 godine Debisi je u Prizu živeo životom čoveka koga šira javnost ne poznaje. Oko njega se polako okuplja krug prijatelja i poštovalaca, a takođe izaziva sve veći interes kod muzičara, naročito posle izvođenja gudačkog kvarteta «Preludija za Faunovo popodne» i orkestarskih nokturna. U središte pažnje ulazi Debisijevo ime tek sa premijerom njegove jedine opere «Peleas i Melisanda» kojom postepeno stiče slavu. Napočetku prvog svetskog rata on je jedan od najslavnijih kompozitora. Debisijeve kompozicije pripadaju instrumentalnim i instrumentalno-vokalnim. Debisijevi učenici obučavaju veliki broj američkih kompozitora kako ozbiljne tako i džez muzike. Pod uticajem njegovih harmonija džez postaje ozbiljna umetnost a kompozicije pod uticajem džeza veoma popularne u Evropi.
Instrumentalne: za klavir «Dve arabeske», «Za klavir», «Dečji kutak», «Prelidij». Napodručju kamerne muzike najznačajniji su gudački kvartet i tri sonate.
Orkestru je Debisi posvetio viče kompozicija «Nokturna», «More», «Slike»...
Vokalno-instrumentalne: «La demoiselle Elue», kao i balet «Kama i Žužu».
MORIS RAVEL
Ravel je samo delimično impresionista. U njegovom stvaralačkom duhu u kome je bistrina intelekta uvek obuzdavala osećajne nagone, stalno je živela težnja ka preglednosi i jasnoći umetničkog izraza. I Ravel ima veliki uticaj na džez i filmsku muziku.
Na konkursu za Rimsku nagradu i pored toga što izvodi značajna dela kao što su Igra vode i Gudački kvartet ne dobija nagradu. Štaviše oduzeto mu je pravo na dalje takmičenje jer konzervativni članovi žirija nisu hteli da dopuste da u takmičenju učestvuje kompozitor koji je više puta javno pokazao da sa uživanjem krši pravila koje su oni zastupali. U njegovom životu nije bilo krupnih događanja. Živeo je prilično povučeno.
Njegove kompozicije za klavir su: «Pavana za preminulu infantkinju», «Igra vode», ciklus «Ogledala». Poznata su dva koncerta za klavir i izuzetan koncert napisan za levu ruku i posvećen prijatelju.
Za orkestar napisao je uvertiru «Šeherezada», «Špansku rapsodiju», koreografsku poemu «Valcer» i «Bolero». Komična opera «Španski sat», balet «Dafne i Klo». Pisao je i solo pesme. Instrumentalno delo virtuoznog karaketra je rapsodija «Cigani».
Istorija muzike u Srbiji
Svetovna muzika
Muzika starih Slovena bila je vezana za radne procese i religiju. Tragovi muzičkih oblika iz vremena plemenskog života Slovena ima i danas („dodolske“, „koledne“ igre i dr.). Pouzdanih podataka o tačnom karakteru i osobinama muzike starih Slovena nema.
Najranije zabeleženi istorijski izvor necrkvenog porekla u vezi sa muzikom kod Slovena nalazimo kod vizantijskog pisca Teofilakta Simokate iz VII veka. On pominje u svojim „Hronikama“ Slovene koji su na mesto oružja nosili kitare. U starim slovenskim crkvenim kodeksima, svetovne muzičke maniofestacije se pominju kao sotonske i đavolske.. Postojalo je obilje instrumenata koje dobijamao od starnih putopisaca i iz likovne umetnosti. Muzički profesionalizam u Srbiji je vrlo rano bio razvijen na istoj osnovi kao i u feudalnim zemljama na Zapadu. Vrsta putujućih muzikanata i svirača postojala je i na srpskim dvorovima i pored crkvenih progona. Među naročito istaknutim sviračima pominju se dubrovački trubači i bosanski lautari.
Crkvena muzika
Srpska crkvena muzika, kao i svetovna, održala se uglavnom predanjem, mada se kao sastavni deo crkvenog rituala negovala više i upornije. O njoj imamo podataka iz srednjovekovnih žitija, letopisa, povelja i biografskih spisa. Prvi podaci o srpskom crkvenom pojanju nalaze se u biografiji Sv. Save o Nemanji i u biografiji Teodosijevoj o Sv. Save. Postojalo je određeno svetogorsko pojanje sa pojedinim nacionalnim varijantama. Jedan od najznačajnijih crkvenih rukopisa je psaltikija iz XVI veka Kir Stefan Srbina, a Jovan Kukuzelj je jedan od najznačajnijih kompozitora i teoretičara.
Posle potpunog zatišja u kulturnom životu Beograda koji je nastao krajem 18. veka, istorijski period u kome ima više podataka o muzici jeste vreme vladavine kneza Miloša. Pošto je dotle muzika na svim svečanostima bila u rukama Cigana i Turaka, on namerava da osnuje orkestar sa evropskim instrumentima i profesionalnim sviračima i 1829. upućuje poziv Josifu Šlezingeru, koji je tada bio gradski kapelnik u Novom Sadu, da dođe u Srbiju i organizuje muzički život. On prvo boravi u Kragujevcu (osniva orkestar, pozorište Joakima Vujića). S njim počinje rod srpske muzičke literature tzv. Komad s pevanjem, koji su potom skoro svi srpski kompozitori 19. veka negovali. Najznačajnija je „Ženidba cara Dušana“. Potom prelazi u Beograd („Teatar na Đumruku“, prvi javni koncert).
Sredinom 19. veka u Srbiji se postepeno formira građanska klasa a u gradovima počinje aktivniji muzički život.
Nikola Đurković. Rođen 1812. u Trstu. 1840. dolazi u Beograd kao učitelj pojanja i horovođa u crkvi, kao i učitelj muzike na dvoru Obrenovića. 1842. odlazi u Pančevo kao horovođa pevačkog društva koje tada izlazi iz okvira crkve i učestvuje u pozorišnim predstavama tada osnovanog pančevačkog pozorišta. On se bavi komponovanjem, režijom, glumom, prevođenjem drama, pevanjem. Izvršio je samoubistvo 1875. u Osjeku.
Alojz Kalauz, bio je nastavnik muzike u Srbiji. Među prvim sakupio i harmonizirao za klavir srpske seoske i gradske pesme.
Milan Milovuk. Nije bio profesionalan muzičar, već matematičar i ekonomista. Bio je osnivač (1853) i prvi horovođa Beogradskog pevačkog društva. Prvi na srpskom jeziku objavio je dve teorijske knjige o muzici
XIX vek
Kornelije Stanković
Rođen je 1831 u Pešti. Pripadao je staroj srpskoj porodici koja je od davnina živela u Mađarskoj. Rano je ostao bez roditelja, pa ga starija sestra uzima na vaspitanje. Uz redovene predmete učio je klavir i violinu. Dalje školovanje mu je omogućio očev prijatelj, odlazi u Beč gde uči harmoniju i kontrapunkt kod Simona Sehtera. Interesuje se za narodnu i crkvenu muziku (između ostalog pod uticajem srpske inteligencije koja je tada živela u Beču). Izvodi dve liturgije u ruskoj crkvi, ali bez većeg uspeha. Odlazi u Sremske Karlovce, pravi turneje po Vojvodini i Srbiji. Po povratku u Beč prvi duhovni koncert svojih kompozicija i postiže uspeh. Put u Rusiju onemogućen bolešću. Dolazi u Beograd kao horovođa Beogradskog pevačkog društva, uvodi na repertoar srpske narodne pesme (temeljni preokret) i osniva „priugotovni hor“. Radi lečenja odlazi u Peštu i tamo umire 1865.
Smatra se prvim srpskim kompozitorom zbog toga što je prvi temeljno obrazovan muzičar srpske narodnosti i što je negovanjem folklornog napeva osnivač tzv. nacionalnog pravca u srpskoj muzici (romantičarska ideologija).
• Zapisao je i sačuvao od zaborava mnoge srpske narodne melodije (poređenje sa Vukom Karadžić). Njegova dela su više harmonizacije nego umetničke obrade. Svoje zapise narodnih melodija štampao je u 6 svezaka pod nazivom „Srpske narodne pesme“. Narodne pesme je dao za mešoviti hor, za klavir i za glas i klavir.
• Kompozicije za klavir koncertno-virtuoznog stila na bazi narodnih melodija, - „Ustaj, ustaj Srbine“, „Što se bore misli moje“. Sam je bio odličan pijanista.
• Pesme koje je komponovao za pozorišni komad Đorđa Maletića „Srpski hajduci“.
• Crkvena muzika. Zabeležio je i harmonizovao „Karlovačko pojanje“ (zbir pesama koje su se pevale u crkvi i koje su se učvrstile u Sremskim Karlovcima u 18. veku kao vrsta narodnog pojanja, oslobođeno od stranih uticaja) koje je do tada jednoglasno pevano i predanjem prenošeno. Crkvene pesme je podelio u taktove.
• Pred smrt, Stankoviću je srpska vlada naručila da komponuje himnu na Zmajev tekst, ali se ona posle njegove smrti izgubila.
Davorin Jenko
Slovenački kompozitor čiji je stvaralaštvo u početku vezano za slovenački romantizam a potom za Srbiju.
Rođen je 1835. kod Kranja. Školovao se u Kranju, Ljubljani i Trstu. Muziku je privatno učio u Ljubljani i Trstu. Potom odlazi u Beč da studira prava. Beč je tada bio centar sloveske omladine nadahnute panslavističkim idejama koje su bitno odredile i Jenka. Postaje horovođa Slovenačkog pevačkog društva i komponuje prve horove. Na stihove Simona Jenka komponuje hor „Naprej zastava slave“ koji postaje slovenačka himna. Napušta studije i dolazi u Pančevo kao horovođa Pančevačkog pevačkog društva – dve godine. Horovođa Beogradskog pevačkog društva – dvanaest godina. Kapelnik u NP - trideste godina. Umire u Ljubljani 1914.
Stlske tendencije: naklonost ka lirizmu i romantičnoj rodoljubivoj borbenosti.
• Obrada srpskih narodnih pesama
• Mnoge svoje horove prerađivao je za razne sastave, i naknadno dodavao klavirsku ili orkestarsku pratnju („Što ćutiš, Srbine tužni“, „Naš kršni dome“)
• Napisao je manji broj solo-pesama rodoljubive i ljubavne lirike – „Mlada Jelka“, „Ukor“
• Instrumentalna muzika. Pozorišne uvertire („Đido“, „Devojačka kletva“, „Potera“, „Vračara“) + Koncertne uvertire („Kosovo“, „Aleksandar“, „Milan“, „Srpkinja“).
• Dela za pozorišne komade.
1. salonski vodvilji stranih autora, „Florentinski šešir“, „Dve sirotice“, „Ženski raj“
2. domaće romantične nacionalne drame, muzika u narodnom duhu, „Seoba Srbalja“, Đ.Jakšić, „Markova sablja“, J.Đorđević („Bože pravde“), „Pribislav i Božana“ (blizu romantičarskoj operi), D. Ilić
3. domaći narodski komadi, muzika na bazi citiranih narodskih motiva ili stilizovani folklor, „Đido“ (obrada 9 mačvanskih pesama), „Potera“, „Devojačka kletva“
4. vršio aranžmane tuđih opera u skladu sa uslovima NP
5. opereta „Vračara“, izvan folklornog kruga
Josif Marinković
Rođen 1851. u Vranjevu. Školovao se u Petrovaradinu (nemačka škola), Somboru (učiteljska škola, Dragutin Blažek, gde diriguje svoje prve horove) i Pragu (orguljska škola). Potom postaje horovođa Beogradskog pevačkog društva - 5 godina, akademskog pevačkog društva „Obilić“, Radničkog pevačkog društva, Srpsko-jevrejskog pevačkog društva, nastavnik u II muškoj gimnaziji, bogosloviji i učiteljskoj školi. Potom se isključivo posvećuje komponovanju. Umire 1931.
Izraziti romantičar. Harmonski stil originalniji i razrađeniji.
• Pretežno stvarao horska del.
a) horovi u kojima se koristio narodnim melodijama
11 „Kola“, mešoviti i muški hor a kapela, primenio narodne motive i tekstove + tekstove B. Radičevića – vrsta rukoveti
Veliki broj dečijih i omladinskih a kapela horova
„Prolećna zora“
b) horovi u kojima se nije koristio narodnim melodijama, mnogo bolji (prvi srpski originalni kompozitor)
Horovi sa pratnjom klavira – „Molitva“, „Na veliki petak“, „Zadovoljna reka“, „Jadna majka“, „Potočara“
• Pesme za glas i klavir. Pisao je na tekstove savremenih pesnika i po kojima je on osnivač romantičarskog lida (tumači lirske ispovesti, tonsko slikanja prirodu, psihološki izražava tekst, umetnički stilizuje folklor).
1. pesme u kojima je citirao i obrađivao folklor „Kišica je pala“, „Gospodar i sluga Avram“
2. umetnička poezija, narodni duh „Šano, dušo, šano“, „Stojanke“
3. originalne kompozicije, „Ala je lep ovaj svet“, „Kaži mi kaži“
• Instrumentalna muzika. Za klavir: sonata za 4 ruke u jednom stavu (prva sonata u srpskoj muzici). Za violinu: „Fantazija“, „Dve srpske igre“, „Nokturno“
• Scenska muzika. „Suđaje“ Ljubinko Petrović
• Crkvena muzika. „Opelo“, za muški hor, „Carju nebeski“, „Liturgija“
Stevan Mokranjac
Rođen 1856. u Negotinu. Školovao se u Negotinu, Beogradu (gimnazija, prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta, uticaj S. Markovića) i Minhenu (po preporuci Beogradskog peavačkog društva čiji je bio član dobija stipendiju za Konzervatorijum, ali mu zbog svađe sa direktorom posle dve godine biva oduzeta). Vraća se u Beograd i postaje horovođa pevačkog dtruštva „Kornelije“ i Beogradskog pevačkog društva sa dosta uspeha. Dobija stipendiju za Rim i Lajpcig. Vraća se na mesto horovođe Bg pevačkog društva i beleži veliki uspeh: brojna gostovanja po Srbiji i inostranstvu – Dubrovnik, Skoplje, Solun, Pešta, Sofija, Carigrad, Rusija, Nemačka. Karakteristično je da je za te prilike Mokranjac obrađivao pesme krajeva u koje dolaze. 50- godišnjica Društva , u Beograd dolazi veliki broj horova iz zemlje i koncert istorijskog razvoja srpske muzike. Osnovao je prvi gudački kvartet, prvu muzičku školu u Beogradu, zajedno sa Biničkim i Manojlovićem, Savez srpskih pevačkih društava. Rat je proveo u Skoplju gde je iznuren bolešću umro 1914.
U njegovom radu se ogledaju osnovna stremljenja srpskog društva. U njemu se spaja izumiranje romantizma i rađanje realizma. U njegovom radu se jasno izdvajaju dve grane:
a) obrade narodnih pesama
• „Rukoveti“ – kompozicija pisana u obliku horske rapsodije koja je sačinjena od niza pesama za koje je kompozitor inspiraciju našao u folkloru. Mokranjac je umeo da uoči harmonske i psihološke osobine narodnih melodija i da ih adekvatno izrazi u umetničko delo. Izvanradan sklad forme iako su rukoveti sastavljene od raznih pesam. Obuhvatio 90 narodnih melodija i primenio razne tipove lestvica i modusa. (I Srbija; II Srbija; III Srbija; IV Srbija, samo jedna pesma sa ponovljenim refrenom; V; VI; VII Kosovo, Makedonija; VIII Kosovo; IX Crna Gora; X Makedonija, sadrži najviše umetničke kvalitete;XI Srbija
XII Srbija; Kosovo; XIII Srbija; XIV Bosna; XV Makedonija; XVI nije završena)
„Primorski napjevi“ iz Dalmacije, oblik rukoveti
• „Kozar“, na osnovu motivskih elemenata narodnih pesama načinio je celovitu narodnu humoresku
• „Mekam“ i „Neđezel s’n“, turske pesme
b) originalne kompozicije
• Crkvena muzika: „Opelo“ („Njest svjat“), „Akatist Bogorodici“, „Heruvika“, „Tebe Boga hvalim“
• Solo-pesme: „Lem Edim“, „Tri junaka“, vrsta balada
• Horovi: dečiji: „Vivak“, „Bolno čedo“, „Pazar živine“; za mešoviti hor i sopran solo: „Jadna draga“
• Scenska muzika za „Ivkovu slavu“ Stevana Sremca
• Instrumentalna muzika – 5 višeglasnih instrumentalnih fuga
• beleži pesme iz srpske crkvene muzike, zbirke „Osmoglasnik“ i „Opšte pojanje“, naučno proučava srpski muzički folklor
Isidor Bajić
Rođen 1878. u Kuli. Školovao se u Novom Sadu (gimnazija, diriguje i komponuje) i Pešti (Muzička akademija, obrazuje hor srpskih studenata). Vraća se u Novi Sad i postaje nastavnik, osniva „Srpski muzički list“, „Srpsku muzičku biblioteku“, muzičku školu. Izdvaja se svestranom aktivnošću koja je bila posvećena procvatu muzičke kulture u Novom Sadu. Umro je u Novom Sadu 1915.
Vrlo mnogo komponuje u veoma raznolikim žanrovima. Razlikuju se:
a) kompozicije u narodnom duhu
• Pesme koje je pisao za pozorišne komade: „Seoski lola“, „Čučuk Stana“, „Rakija“, „Po gradini mesečina sja“, „Zračak viri“, „Bacala se lepa Toda“, „Jesen stiže, dunjo moja“
• Igra: „Srpkinja“
• Horovi: „Iz srpske gradine“, vrsta rukoveti, „Srpski zvuci“, baladu „Guslareva smrt“, „Ej, ko te kupi“
• Klavirske kompozicije pisane kao spletovi narodnih motiva: „Srpska rapsodija“ i „Srpsko cveće“
b) kompozicije u zapadnoevropskom duhu
• Ciklus solo pesama „Pesme ljubavi“
• Sedam klavirskih minijatura - „Album kompozicija“
• Romansa za violinu i klavir
• Više scenskih kompozicija, mešavina operete i zingšpila: „Ksenije i Ksenija“, „Sedam gladnih godina“
• Opera „Knez Ivo od Semberije“, u narodnom duhu, ali ima i dosta originalnog
• Bavio se melografijom, zapisao je pesme vojvodine, Srbije, Vranja (Koštana). Objavljuje više teorijskih radova: „Teorija notnog pevanja“, „Klavir i učenje klavira“, „Naše crkveno pojanje“
Stanislav Binički
Rođen je 1872. u Jasici. Završava Filozofski fakultet, postaje predavač u Leskovačkoj gimnaziji, odlazi u Minhen na Muzičku akademiju. Vraća se u Beograd gde je jedan od osnivača Muzičke škole, dirigent Beogardskog vojnog orkestra sa kojim izvodi prve redovne simfonijske koncerte, horovođa u više beogradskih pavečkih društava. Sa vojnim orkestorm i horom „Stanković“ daje prva izvođenja krupnijih oratorijumskih dela, uspešna turneja po Rusiji. Pred rat kao dirignet izvodi prve operske predstave u Bogradu – „Trubadur“, „Toska“, „Čarobni sterlac“. Za vreme rata kao vojni kapelnik dolazi u Francusku gde priređuje veliku koncertnu turneju sa vojnim orkestrom. Posle rata direktor i profesor u školi , a 1920. prvi direktor Opere NP. Umreo je u Beogradu 1942.
Binički unosi veće instrumentalne forme i operu. Zauzima značajno mesto kao kompozitor i simfonijski i operski dirigent.
• Orkestarska kompozicija „Iz mog zavičaja“, narodni motivi u sonatnom obliku
• Pozorište:
Muzika za dramske komade: „Put oko sveta“, „Nahod“, prerada Jenkove muzike za „Đida“
Uvertira i nekoliko drugih numera za Nušićevu dramsku bajku „Ljiljan i omorika“;
Uvertira i orkestarski intermeco za Vojinovićevu dramu „Ekvinocio“, izrazita sposobnost muzičkog dramatičara
Opera „Na uranku“, pisana na tekst Branislava Nušića. Smatra se prvom srpskom operom (prva komponovana ali scenski ne izvedena je „Ženidba Miloša Obilića“ Božidara Joksimovića). Veristički pravac, prožete narodnim motivima.
• Solo pesme: ciklus „Mijatovke“pesme iz Vranja, „Grivna“, na stihove A.Šantića, „Da su meni oči tvoje“, „Kad ja videh oči tvoje“, sevdalijski karakter
• Horovi: originalne tvorevine: „Seljančice“; srpski i makedonski folklor „Tetovke“
• Crkvena muzika
• Za vojni orkestar: „Marš na Drinu“
XX vek
Petar Konjović (1883-1970)
Rođen je u Čurugu, u Bačkoj. Školovao se u Novom Sadu (Srpska gimnazija) i Somboru (Učiteljska škola, nastavnik muzike Dragutin Blažek, diriguje „Rukoveti“ školskim horom), a potom u Pragu (Konzervatorijum gde izučava teoretske discipline, proširujuć svoj muzički i teatarski horizont). Prvo zaposlenje dobio je u Zemunu (horovođa i nastavnik muzike) i Beogradu (nastavnik u Mokranjčevoj muzičkoj školi). Prvi svetski rat proveo je u Somboru i Zagrebu. Iako je do kraja I svetskog rata ima dovršena mnoga značajna dela tek onim delima koja je stvorio između dva rata je ocrtao svoj pravi kompozitorski lik. U Zagrebu je 1917. nastupio sa samostalnim kompozicionim koncertom i izvođenjem svog operskog prvenca „Vilin veo“. Između dva svetska rata bio je na mnogim dužnostima administrativne i umetničke prirode. Prvo je radio i stvarao u Zagrebu (direktor opere). U Beograd je došao 1939. za profesora i rektora tek osnovane Muzičke akademije. 1946 je izabran za redovnog člana SANU, a 1948. inicira osnivanje njenog Muzikološkog instituta čiji je on bio upravnik
Ne prekida vezu sa prethodnicima već muzički nacionalizam 19. veka produbljuje i proširuje pišući modernim muzičkim jezikom na osnovu svojevrsnih estetskih principa, koji kod njega ne retko prerastaju u dogmu Istinski nastavljač dela Stevana Mokranjca. Tendencije: dominantna naklonost ka voklanim ili vokalno-instrumentalnim delima; folklor kao izvor inspiracije i oploditelj umetničke muzike. Nacionalno orjentisan. Bio je umetnik širokog dijapazona interesovanja.
• U centar Konjovićevih stvaralačkih interesovanja nalazi se opera. Lična obrada i podređivanje tekstova ličnoj koncepciji.
„Ženidba Miloševa“ ili „Vilin veo“. Još u vreme njegovog školovanja u Somboru biva inspirisan poemom, romantično-idiličnim tekstom Dragutina Ilića „Ženidba Miloša Obilića“, objavljenoj u sarajevskoj „Nadi“. Na taj tekst on komponuje operu na amaterski način , ugledajući se na Veberovog „Čarobnog strelca“ i pojedine muzičko-teoretske udžbenike. U Somboru, za vreme rata prerađuje svoj operski prvenac, i 1917. ga izvodi na koncertu u Zagrebu, zbog austrijske cenzure pod izmenjenim nazivom „Vilin veo“. Nosi podnaslov „romantična opera“, kako zbog sadržaja koji počiva na ambijentu bajke i idealizovanju legendarnih junaka, tako i zbog muzike koja mestimice nagoveštava narodni duh, ali je u osnovi veberovskog, pseudoromantičnog prizvuka.
„Knez od Zete“, po drami Laze Kostića, građena je po principima muzičke drame. Po muzičkom jeziku teži za tim da diferencira ambijent i ličnosti Zapada (mletački element) i našeg juga (Crna Gora)
„Koštana“, (1931), po drami Bore Stankovića. Muzički jezik izrasta iz folklorne osnove, ali je oplođen modernim izražajnim sredstvima. Emocionalni ton drame, sevdalijski patos izdignut na viši umetnički stepen. Vrhunac u njegovom stvaralaštvu.
„Seljaci“, rađena prema komadu s pevanjem „Đido“, prvi pokušaj stvaranja domaće, po sadržaju narodske komične, po formi numeričke opere.i
„Otadžbina“
• Zanimljivi radovi iz kamerne muzike-
- dva gudačka kvarteta (Prvi gudački kvartet komponuje u Pragu inspirisan predstavom „Na dnu“ Maksima Gorkog tj. bosjačkom - pesmom pevanom u tom komadu „Sunce izlazi i zalazi“; Drugi gudački kvartet f-moll),
- sonata-fantazija za violinu i klavir,
- Jadranski capriccio za violinu i orkestar,
*instrumentalna dela protkana narodnim motivima
• Simfonijska muzika.
- Simfonija c-moll - Konjović je autor prve srpske simfonije.
- Simfonijska varijacija „Na selu“ nastaje na temu „Pušči me“ iz 10. Rukoveti iz koje Konjović razvija osam varijacija programskog karaktera.
- Simfonijske poema „Makar čuda“, u zgusnutom orkestarskom zvuku prožeta elementima plesa i pesme, evocira istoimenu priču Maksima Gorkog
• Solo-pesme. To su uglavnom umetnički stilizovane narodne pesme: „Pod pendžeri“, izuzetno popularna, peva se i citira kao narodna; sevdalinke („Sevdah“, „Nane, kaži tajku“, „Sabah“), pesme u kojima se uočava prodor impresionizma („Chanson“ „Noćni lotos“, „Noć“) komponovane u tom duhu.
Komponovao je dve značajne zbirke pesama
„Moja zemlja“ -100 narodnih melodija iz svih krajeva Jugoslavije, komponovanih za glas i klavir; melodija ostaje autentična, dok se u klaviru nalazi stilizacija i
„Liriku“ (24 pesama)
• Horovi. često veoma složenih tehničkih zahteva, najuspeliji ženski horovi s klavirom „Za gorom“, „Orošen đerdan“, „Vragolan“; „Zagorski pejzaž“
• Piše članke, eseje i kritike o pozorištu i muzici („Ličnosti“, „Knjiga o muzici“), dve monografije („Miloje Milojević“ i „Stevan Mokranjac“)
Miloje Milojević (1884-1946)
Rođen u Beogradu. Školovao se u Novom Sadu (Srpska gimnazija, Isidor Bajić), Beogradu (Srpska muzička škola, Stevan Mokranjac i Filozofski fakultet) i Minhenu (Muzička akademija). = 1. stvaralačka etapa. Tokom Prvog svetskog rata zajedno sa srpskom vojskom ostaje u Francuskoj. = 2. stvaralačka etapa. Potom se vraća u Beograd. 1924. odlazi u Prag da bi položio doktorat iz muzikologije. Poslednjih godina bio je profesor kompozicije na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Umro je 1946. = 3.stvaralačka etapa
Bio je vrlo istaknut muzički pisac i kritičar (pisao je u „Srpskom književnom glasniku“ i „Politici“), organizator i pedegog, jedan od naših prvih doktora muzikologije, pijanista i kompozitor
Iako ne zapostavlja oslonac na narodni melos, najpotpunije se izražava u originalnim delima zapadno-evropske stilske orjentacije.
Gotovo je isključivo kompozitor malih oblika, minijatura tj. kamerni liričar-
• solo-pesme, zahvataju tri oblasti: (1) one u kojima je obrađivao folklor: zbirka „Narodne melodije iz Južne Srbije“ (2) intimna lirika , pisana većinom na stihove stranih pesnika: zbirka „Pred veličanstvom prirode“ (3) u kojima se inspiriše egzotikom: „Japan“
• Hor.
Mešoviti hor „Slutnja“,
horovi na stihove Miroslava Krleže „Pir iluzije“, Prag
horske kompozicije za decu.
Popularna horska kompozicija pisana na narodne stihove „Muha i komarac“, za mešovit ili ženski hor
• klavirske kompozicije,
„Minijatura“ za klavir
zbirka „Četiri komada“ koja obuhvata kompozicije „Stara priča“, „Melanholično veče“, „U sumrak je ljiljan snevao“ i „U vrtu“, elementi impresionizma pod uticajem Francuske
Sveska sa YU narodnom melodijom objavljene u Fr klavirska svita „U mojoj zemlji“, „Pesma za glas i klavir“, „Srpske narodne melodije“, „Legenda o Jefimiji“, za violončelo i klavir, inspirisana pesmom Milana Rakića
klavirska svita „Ritmičke grimase“, Prag, ekspresionizam
„Sonata“ za violinu i klavir h-mol, Prag
„Melodije i ritmovi sa Balkana“, „Povardarska svita“, „Kosovska svita“, pred kraj života kada se vraća folkloru
• Orkestarska dela
Simfonijska dela- poeme „Smrt majke Jugovića“,
svita za gudače „Intima“...
nadrealistički balet „Sobarova metla“,
Stevan Hristić
Bio je kompozitor, dirigent i pedagog.
Rođen u Beogradu 1885. Studira i diriguje u Lakpcigu. Vraća se u Beograd i radi kao nastavnik u Mokranjčevoj muzičkoj školi. Dve godine provodi na studijskom putovanju u Moskvi, Rimu i Parizu. Njegov dalji rad je vezan za NP gde je na mestu kapelnika (1912.), dirigenta mnogih operskih predstava, direktor opere (1924-1934) i kao autor scenske muzike. Pri osnivanju Muzičke akademije 1937. uz K. Manojlovića i P.Stojanovića predstavlja jezgro prvih nastavnika, profesor kompozicije i instrumentacije, rektor. Posle rata stiče priznanja i postaje član SANU. Umro je u Beogradu 1958.
• „Ohridska legenda“ – smatra se najzrelijim plodom njegovog umetničkog shvatanja koja je nastala u vreme našeg izvesnog vraćanja romantizmu, kada se umetnost iz naroda tražila i cenila. Prešla na operske pozornice Čehoslovačke, Polske i Sovjetskog saveza.. Pisana je 20 godina sa prekidima. Povezanost sa narodnim tlom i folklorom + korišćenje sredstava i rezultata evropskih kompozitorskih pravaca, naročito impresionizma, za moskovsku premijeru je dopunjuje novim plesnim numerama
• Autor scenske muzike „Čučuk Stana“ M.Petrovića Seljančice, „Sunce“ Šantić, „Lazarevo vaskrsenje“ Vojinović, „Hamlet“, „Uobraženi bolesnik“, „Večiti mladoženja“, „Zimskla bajka“. Muzička drama „Suton“ rađena prema Vojinovićevoj „Dubrovačkoj triologiji“, fina, kamerna opera natopljena duhom i atmosferom starog aristokratskog Dubrovnika, posle II svetskog rata je dopunjuje novim činom, baletskim intermecom
• Muzika za filmove „Sofka“ i „Bila sam jača“
• Solo pesme „Lastavica“, „Novembar“...
• Niz od 15 narodnih pesama iz Južne Srbije za glas i amli orkestar
• Horsko delo „Dubrovački rekvijem“, „Jesen“, „Zvezde“, najznačajnije „Opelo“
• Klavirska zbirka „Skice“ – nosi sva obeležja mladalački zanesenog početnika, koji se ugleda na Čajkovskog i Šumana
• Rapsodija za klavir i orkestar
• „Simfonijska fantazija“ za violinu i orkestar – diplomski rad
• Oratorijum „Vaskrsenja“
Josip Slavenski
Rodio se 1896. u Čakovcu (Međumurje) u porodici Štocler, otac je bio pekar i svirao je tamburu i gitaru, a majka je pevala stare međumurske pesme. Jedan mecena mu omogućuje odlazak na studije u Budimpeštu gde nalazi putokaz za umetničko uobličavanje folklora izražajnim sredstvima moderne muzike. Za vreme rat se bavi pekarskim zanatom da bi potom nastavio studije u Pragu. Izvesno vreme potom boravi u Parizu, a u Nemačkoj nastupa kao kompozitopr sa svojim „Prvim gudačkim kvartetom“, koje mu donosi najviše priznanja inostrane kritike i od tada postaje poznat u svetskoj javnosti. Od 24 boravi u Jugoslaviji (nastavnik u Zagrebu, Beogaradu, profesor u Srednjoj muzičkoj školi pa na Muzičkoj akademiji)
Interesovanje za folklor na prostoru Balkana (prvi balkanski kompozitor). Širina i neposrednost izraza dominiraju nad tehnikom (muzički primitivista). Nije se zadovolji samo kalsičnim instrumentima
• „Simfonija Orjenta“, simfonijsko-oratorijumska svita za solo, hor i orkestar, kroz sedam stavova
• Simfonijska svita „Balkanofonija“
• Horovi: „Voda zvira“, „Ptiček veli“, „Molitva dobrim očima“, ciklus za duboki glas i gudački orkestar „Pesme moje majke“
• Orkestarske kompozicije : „Jugoslovenska svita“, „Balkanske igre“, „Simfonijski epos“, inspirisan narodno-oslobodilačkom borbom
• Instrumentalni: „Koncert za violinu i orkestar“, „Sonata za violinu i orgulje“, „Jugoslovenska svita“, „Balkanske pesme i igre“ za klav
Muzika starih Slovena bila je vezana za radne procese i religiju. Tragovi muzičkih oblika iz vremena plemenskog života Slovena ima i danas („dodolske“, „koledne“ igre i dr.). Pouzdanih podataka o tačnom karakteru i osobinama muzike starih Slovena nema.
Najranije zabeleženi istorijski izvor necrkvenog porekla u vezi sa muzikom kod Slovena nalazimo kod vizantijskog pisca Teofilakta Simokate iz VII veka. On pominje u svojim „Hronikama“ Slovene koji su na mesto oružja nosili kitare. U starim slovenskim crkvenim kodeksima, svetovne muzičke maniofestacije se pominju kao sotonske i đavolske.. Postojalo je obilje instrumenata koje dobijamao od starnih putopisaca i iz likovne umetnosti. Muzički profesionalizam u Srbiji je vrlo rano bio razvijen na istoj osnovi kao i u feudalnim zemljama na Zapadu. Vrsta putujućih muzikanata i svirača postojala je i na srpskim dvorovima i pored crkvenih progona. Među naročito istaknutim sviračima pominju se dubrovački trubači i bosanski lautari.
Crkvena muzika
Srpska crkvena muzika, kao i svetovna, održala se uglavnom predanjem, mada se kao sastavni deo crkvenog rituala negovala više i upornije. O njoj imamo podataka iz srednjovekovnih žitija, letopisa, povelja i biografskih spisa. Prvi podaci o srpskom crkvenom pojanju nalaze se u biografiji Sv. Save o Nemanji i u biografiji Teodosijevoj o Sv. Save. Postojalo je određeno svetogorsko pojanje sa pojedinim nacionalnim varijantama. Jedan od najznačajnijih crkvenih rukopisa je psaltikija iz XVI veka Kir Stefan Srbina, a Jovan Kukuzelj je jedan od najznačajnijih kompozitora i teoretičara.
Posle potpunog zatišja u kulturnom životu Beograda koji je nastao krajem 18. veka, istorijski period u kome ima više podataka o muzici jeste vreme vladavine kneza Miloša. Pošto je dotle muzika na svim svečanostima bila u rukama Cigana i Turaka, on namerava da osnuje orkestar sa evropskim instrumentima i profesionalnim sviračima i 1829. upućuje poziv Josifu Šlezingeru, koji je tada bio gradski kapelnik u Novom Sadu, da dođe u Srbiju i organizuje muzički život. On prvo boravi u Kragujevcu (osniva orkestar, pozorište Joakima Vujića). S njim počinje rod srpske muzičke literature tzv. Komad s pevanjem, koji su potom skoro svi srpski kompozitori 19. veka negovali. Najznačajnija je „Ženidba cara Dušana“. Potom prelazi u Beograd („Teatar na Đumruku“, prvi javni koncert).
Sredinom 19. veka u Srbiji se postepeno formira građanska klasa a u gradovima počinje aktivniji muzički život.
Nikola Đurković. Rođen 1812. u Trstu. 1840. dolazi u Beograd kao učitelj pojanja i horovođa u crkvi, kao i učitelj muzike na dvoru Obrenovića. 1842. odlazi u Pančevo kao horovođa pevačkog društva koje tada izlazi iz okvira crkve i učestvuje u pozorišnim predstavama tada osnovanog pančevačkog pozorišta. On se bavi komponovanjem, režijom, glumom, prevođenjem drama, pevanjem. Izvršio je samoubistvo 1875. u Osjeku.
Alojz Kalauz, bio je nastavnik muzike u Srbiji. Među prvim sakupio i harmonizirao za klavir srpske seoske i gradske pesme.
Milan Milovuk. Nije bio profesionalan muzičar, već matematičar i ekonomista. Bio je osnivač (1853) i prvi horovođa Beogradskog pevačkog društva. Prvi na srpskom jeziku objavio je dve teorijske knjige o muzici
XIX vek
Kornelije Stanković
Rođen je 1831 u Pešti. Pripadao je staroj srpskoj porodici koja je od davnina živela u Mađarskoj. Rano je ostao bez roditelja, pa ga starija sestra uzima na vaspitanje. Uz redovene predmete učio je klavir i violinu. Dalje školovanje mu je omogućio očev prijatelj, odlazi u Beč gde uči harmoniju i kontrapunkt kod Simona Sehtera. Interesuje se za narodnu i crkvenu muziku (između ostalog pod uticajem srpske inteligencije koja je tada živela u Beču). Izvodi dve liturgije u ruskoj crkvi, ali bez većeg uspeha. Odlazi u Sremske Karlovce, pravi turneje po Vojvodini i Srbiji. Po povratku u Beč prvi duhovni koncert svojih kompozicija i postiže uspeh. Put u Rusiju onemogućen bolešću. Dolazi u Beograd kao horovođa Beogradskog pevačkog društva, uvodi na repertoar srpske narodne pesme (temeljni preokret) i osniva „priugotovni hor“. Radi lečenja odlazi u Peštu i tamo umire 1865.
Smatra se prvim srpskim kompozitorom zbog toga što je prvi temeljno obrazovan muzičar srpske narodnosti i što je negovanjem folklornog napeva osnivač tzv. nacionalnog pravca u srpskoj muzici (romantičarska ideologija).
• Zapisao je i sačuvao od zaborava mnoge srpske narodne melodije (poređenje sa Vukom Karadžić). Njegova dela su više harmonizacije nego umetničke obrade. Svoje zapise narodnih melodija štampao je u 6 svezaka pod nazivom „Srpske narodne pesme“. Narodne pesme je dao za mešoviti hor, za klavir i za glas i klavir.
• Kompozicije za klavir koncertno-virtuoznog stila na bazi narodnih melodija, - „Ustaj, ustaj Srbine“, „Što se bore misli moje“. Sam je bio odličan pijanista.
• Pesme koje je komponovao za pozorišni komad Đorđa Maletića „Srpski hajduci“.
• Crkvena muzika. Zabeležio je i harmonizovao „Karlovačko pojanje“ (zbir pesama koje su se pevale u crkvi i koje su se učvrstile u Sremskim Karlovcima u 18. veku kao vrsta narodnog pojanja, oslobođeno od stranih uticaja) koje je do tada jednoglasno pevano i predanjem prenošeno. Crkvene pesme je podelio u taktove.
• Pred smrt, Stankoviću je srpska vlada naručila da komponuje himnu na Zmajev tekst, ali se ona posle njegove smrti izgubila.
Davorin Jenko
Slovenački kompozitor čiji je stvaralaštvo u početku vezano za slovenački romantizam a potom za Srbiju.
Rođen je 1835. kod Kranja. Školovao se u Kranju, Ljubljani i Trstu. Muziku je privatno učio u Ljubljani i Trstu. Potom odlazi u Beč da studira prava. Beč je tada bio centar sloveske omladine nadahnute panslavističkim idejama koje su bitno odredile i Jenka. Postaje horovođa Slovenačkog pevačkog društva i komponuje prve horove. Na stihove Simona Jenka komponuje hor „Naprej zastava slave“ koji postaje slovenačka himna. Napušta studije i dolazi u Pančevo kao horovođa Pančevačkog pevačkog društva – dve godine. Horovođa Beogradskog pevačkog društva – dvanaest godina. Kapelnik u NP - trideste godina. Umire u Ljubljani 1914.
Stlske tendencije: naklonost ka lirizmu i romantičnoj rodoljubivoj borbenosti.
• Obrada srpskih narodnih pesama
• Mnoge svoje horove prerađivao je za razne sastave, i naknadno dodavao klavirsku ili orkestarsku pratnju („Što ćutiš, Srbine tužni“, „Naš kršni dome“)
• Napisao je manji broj solo-pesama rodoljubive i ljubavne lirike – „Mlada Jelka“, „Ukor“
• Instrumentalna muzika. Pozorišne uvertire („Đido“, „Devojačka kletva“, „Potera“, „Vračara“) + Koncertne uvertire („Kosovo“, „Aleksandar“, „Milan“, „Srpkinja“).
• Dela za pozorišne komade.
1. salonski vodvilji stranih autora, „Florentinski šešir“, „Dve sirotice“, „Ženski raj“
2. domaće romantične nacionalne drame, muzika u narodnom duhu, „Seoba Srbalja“, Đ.Jakšić, „Markova sablja“, J.Đorđević („Bože pravde“), „Pribislav i Božana“ (blizu romantičarskoj operi), D. Ilić
3. domaći narodski komadi, muzika na bazi citiranih narodskih motiva ili stilizovani folklor, „Đido“ (obrada 9 mačvanskih pesama), „Potera“, „Devojačka kletva“
4. vršio aranžmane tuđih opera u skladu sa uslovima NP
5. opereta „Vračara“, izvan folklornog kruga
Josif Marinković
Rođen 1851. u Vranjevu. Školovao se u Petrovaradinu (nemačka škola), Somboru (učiteljska škola, Dragutin Blažek, gde diriguje svoje prve horove) i Pragu (orguljska škola). Potom postaje horovođa Beogradskog pevačkog društva - 5 godina, akademskog pevačkog društva „Obilić“, Radničkog pevačkog društva, Srpsko-jevrejskog pevačkog društva, nastavnik u II muškoj gimnaziji, bogosloviji i učiteljskoj školi. Potom se isključivo posvećuje komponovanju. Umire 1931.
Izraziti romantičar. Harmonski stil originalniji i razrađeniji.
• Pretežno stvarao horska del.
a) horovi u kojima se koristio narodnim melodijama
11 „Kola“, mešoviti i muški hor a kapela, primenio narodne motive i tekstove + tekstove B. Radičevića – vrsta rukoveti
Veliki broj dečijih i omladinskih a kapela horova
„Prolećna zora“
b) horovi u kojima se nije koristio narodnim melodijama, mnogo bolji (prvi srpski originalni kompozitor)
Horovi sa pratnjom klavira – „Molitva“, „Na veliki petak“, „Zadovoljna reka“, „Jadna majka“, „Potočara“
• Pesme za glas i klavir. Pisao je na tekstove savremenih pesnika i po kojima je on osnivač romantičarskog lida (tumači lirske ispovesti, tonsko slikanja prirodu, psihološki izražava tekst, umetnički stilizuje folklor).
1. pesme u kojima je citirao i obrađivao folklor „Kišica je pala“, „Gospodar i sluga Avram“
2. umetnička poezija, narodni duh „Šano, dušo, šano“, „Stojanke“
3. originalne kompozicije, „Ala je lep ovaj svet“, „Kaži mi kaži“
• Instrumentalna muzika. Za klavir: sonata za 4 ruke u jednom stavu (prva sonata u srpskoj muzici). Za violinu: „Fantazija“, „Dve srpske igre“, „Nokturno“
• Scenska muzika. „Suđaje“ Ljubinko Petrović
• Crkvena muzika. „Opelo“, za muški hor, „Carju nebeski“, „Liturgija“
Stevan Mokranjac
Rođen 1856. u Negotinu. Školovao se u Negotinu, Beogradu (gimnazija, prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta, uticaj S. Markovića) i Minhenu (po preporuci Beogradskog peavačkog društva čiji je bio član dobija stipendiju za Konzervatorijum, ali mu zbog svađe sa direktorom posle dve godine biva oduzeta). Vraća se u Beograd i postaje horovođa pevačkog dtruštva „Kornelije“ i Beogradskog pevačkog društva sa dosta uspeha. Dobija stipendiju za Rim i Lajpcig. Vraća se na mesto horovođe Bg pevačkog društva i beleži veliki uspeh: brojna gostovanja po Srbiji i inostranstvu – Dubrovnik, Skoplje, Solun, Pešta, Sofija, Carigrad, Rusija, Nemačka. Karakteristično je da je za te prilike Mokranjac obrađivao pesme krajeva u koje dolaze. 50- godišnjica Društva , u Beograd dolazi veliki broj horova iz zemlje i koncert istorijskog razvoja srpske muzike. Osnovao je prvi gudački kvartet, prvu muzičku školu u Beogradu, zajedno sa Biničkim i Manojlovićem, Savez srpskih pevačkih društava. Rat je proveo u Skoplju gde je iznuren bolešću umro 1914.
U njegovom radu se ogledaju osnovna stremljenja srpskog društva. U njemu se spaja izumiranje romantizma i rađanje realizma. U njegovom radu se jasno izdvajaju dve grane:
a) obrade narodnih pesama
• „Rukoveti“ – kompozicija pisana u obliku horske rapsodije koja je sačinjena od niza pesama za koje je kompozitor inspiraciju našao u folkloru. Mokranjac je umeo da uoči harmonske i psihološke osobine narodnih melodija i da ih adekvatno izrazi u umetničko delo. Izvanradan sklad forme iako su rukoveti sastavljene od raznih pesam. Obuhvatio 90 narodnih melodija i primenio razne tipove lestvica i modusa. (I Srbija; II Srbija; III Srbija; IV Srbija, samo jedna pesma sa ponovljenim refrenom; V; VI; VII Kosovo, Makedonija; VIII Kosovo; IX Crna Gora; X Makedonija, sadrži najviše umetničke kvalitete;XI Srbija
XII Srbija; Kosovo; XIII Srbija; XIV Bosna; XV Makedonija; XVI nije završena)
„Primorski napjevi“ iz Dalmacije, oblik rukoveti
• „Kozar“, na osnovu motivskih elemenata narodnih pesama načinio je celovitu narodnu humoresku
• „Mekam“ i „Neđezel s’n“, turske pesme
b) originalne kompozicije
• Crkvena muzika: „Opelo“ („Njest svjat“), „Akatist Bogorodici“, „Heruvika“, „Tebe Boga hvalim“
• Solo-pesme: „Lem Edim“, „Tri junaka“, vrsta balada
• Horovi: dečiji: „Vivak“, „Bolno čedo“, „Pazar živine“; za mešoviti hor i sopran solo: „Jadna draga“
• Scenska muzika za „Ivkovu slavu“ Stevana Sremca
• Instrumentalna muzika – 5 višeglasnih instrumentalnih fuga
• beleži pesme iz srpske crkvene muzike, zbirke „Osmoglasnik“ i „Opšte pojanje“, naučno proučava srpski muzički folklor
Isidor Bajić
Rođen 1878. u Kuli. Školovao se u Novom Sadu (gimnazija, diriguje i komponuje) i Pešti (Muzička akademija, obrazuje hor srpskih studenata). Vraća se u Novi Sad i postaje nastavnik, osniva „Srpski muzički list“, „Srpsku muzičku biblioteku“, muzičku školu. Izdvaja se svestranom aktivnošću koja je bila posvećena procvatu muzičke kulture u Novom Sadu. Umro je u Novom Sadu 1915.
Vrlo mnogo komponuje u veoma raznolikim žanrovima. Razlikuju se:
a) kompozicije u narodnom duhu
• Pesme koje je pisao za pozorišne komade: „Seoski lola“, „Čučuk Stana“, „Rakija“, „Po gradini mesečina sja“, „Zračak viri“, „Bacala se lepa Toda“, „Jesen stiže, dunjo moja“
• Igra: „Srpkinja“
• Horovi: „Iz srpske gradine“, vrsta rukoveti, „Srpski zvuci“, baladu „Guslareva smrt“, „Ej, ko te kupi“
• Klavirske kompozicije pisane kao spletovi narodnih motiva: „Srpska rapsodija“ i „Srpsko cveće“
b) kompozicije u zapadnoevropskom duhu
• Ciklus solo pesama „Pesme ljubavi“
• Sedam klavirskih minijatura - „Album kompozicija“
• Romansa za violinu i klavir
• Više scenskih kompozicija, mešavina operete i zingšpila: „Ksenije i Ksenija“, „Sedam gladnih godina“
• Opera „Knez Ivo od Semberije“, u narodnom duhu, ali ima i dosta originalnog
• Bavio se melografijom, zapisao je pesme vojvodine, Srbije, Vranja (Koštana). Objavljuje više teorijskih radova: „Teorija notnog pevanja“, „Klavir i učenje klavira“, „Naše crkveno pojanje“
Stanislav Binički
Rođen je 1872. u Jasici. Završava Filozofski fakultet, postaje predavač u Leskovačkoj gimnaziji, odlazi u Minhen na Muzičku akademiju. Vraća se u Beograd gde je jedan od osnivača Muzičke škole, dirigent Beogardskog vojnog orkestra sa kojim izvodi prve redovne simfonijske koncerte, horovođa u više beogradskih pavečkih društava. Sa vojnim orkestorm i horom „Stanković“ daje prva izvođenja krupnijih oratorijumskih dela, uspešna turneja po Rusiji. Pred rat kao dirignet izvodi prve operske predstave u Bogradu – „Trubadur“, „Toska“, „Čarobni sterlac“. Za vreme rata kao vojni kapelnik dolazi u Francusku gde priređuje veliku koncertnu turneju sa vojnim orkestrom. Posle rata direktor i profesor u školi , a 1920. prvi direktor Opere NP. Umreo je u Beogradu 1942.
Binički unosi veće instrumentalne forme i operu. Zauzima značajno mesto kao kompozitor i simfonijski i operski dirigent.
• Orkestarska kompozicija „Iz mog zavičaja“, narodni motivi u sonatnom obliku
• Pozorište:
Muzika za dramske komade: „Put oko sveta“, „Nahod“, prerada Jenkove muzike za „Đida“
Uvertira i nekoliko drugih numera za Nušićevu dramsku bajku „Ljiljan i omorika“;
Uvertira i orkestarski intermeco za Vojinovićevu dramu „Ekvinocio“, izrazita sposobnost muzičkog dramatičara
Opera „Na uranku“, pisana na tekst Branislava Nušića. Smatra se prvom srpskom operom (prva komponovana ali scenski ne izvedena je „Ženidba Miloša Obilića“ Božidara Joksimovića). Veristički pravac, prožete narodnim motivima.
• Solo pesme: ciklus „Mijatovke“pesme iz Vranja, „Grivna“, na stihove A.Šantića, „Da su meni oči tvoje“, „Kad ja videh oči tvoje“, sevdalijski karakter
• Horovi: originalne tvorevine: „Seljančice“; srpski i makedonski folklor „Tetovke“
• Crkvena muzika
• Za vojni orkestar: „Marš na Drinu“
XX vek
Petar Konjović (1883-1970)
Rođen je u Čurugu, u Bačkoj. Školovao se u Novom Sadu (Srpska gimnazija) i Somboru (Učiteljska škola, nastavnik muzike Dragutin Blažek, diriguje „Rukoveti“ školskim horom), a potom u Pragu (Konzervatorijum gde izučava teoretske discipline, proširujuć svoj muzički i teatarski horizont). Prvo zaposlenje dobio je u Zemunu (horovođa i nastavnik muzike) i Beogradu (nastavnik u Mokranjčevoj muzičkoj školi). Prvi svetski rat proveo je u Somboru i Zagrebu. Iako je do kraja I svetskog rata ima dovršena mnoga značajna dela tek onim delima koja je stvorio između dva rata je ocrtao svoj pravi kompozitorski lik. U Zagrebu je 1917. nastupio sa samostalnim kompozicionim koncertom i izvođenjem svog operskog prvenca „Vilin veo“. Između dva svetska rata bio je na mnogim dužnostima administrativne i umetničke prirode. Prvo je radio i stvarao u Zagrebu (direktor opere). U Beograd je došao 1939. za profesora i rektora tek osnovane Muzičke akademije. 1946 je izabran za redovnog člana SANU, a 1948. inicira osnivanje njenog Muzikološkog instituta čiji je on bio upravnik
Ne prekida vezu sa prethodnicima već muzički nacionalizam 19. veka produbljuje i proširuje pišući modernim muzičkim jezikom na osnovu svojevrsnih estetskih principa, koji kod njega ne retko prerastaju u dogmu Istinski nastavljač dela Stevana Mokranjca. Tendencije: dominantna naklonost ka voklanim ili vokalno-instrumentalnim delima; folklor kao izvor inspiracije i oploditelj umetničke muzike. Nacionalno orjentisan. Bio je umetnik širokog dijapazona interesovanja.
• U centar Konjovićevih stvaralačkih interesovanja nalazi se opera. Lična obrada i podređivanje tekstova ličnoj koncepciji.
„Ženidba Miloševa“ ili „Vilin veo“. Još u vreme njegovog školovanja u Somboru biva inspirisan poemom, romantično-idiličnim tekstom Dragutina Ilića „Ženidba Miloša Obilića“, objavljenoj u sarajevskoj „Nadi“. Na taj tekst on komponuje operu na amaterski način , ugledajući se na Veberovog „Čarobnog strelca“ i pojedine muzičko-teoretske udžbenike. U Somboru, za vreme rata prerađuje svoj operski prvenac, i 1917. ga izvodi na koncertu u Zagrebu, zbog austrijske cenzure pod izmenjenim nazivom „Vilin veo“. Nosi podnaslov „romantična opera“, kako zbog sadržaja koji počiva na ambijentu bajke i idealizovanju legendarnih junaka, tako i zbog muzike koja mestimice nagoveštava narodni duh, ali je u osnovi veberovskog, pseudoromantičnog prizvuka.
„Knez od Zete“, po drami Laze Kostića, građena je po principima muzičke drame. Po muzičkom jeziku teži za tim da diferencira ambijent i ličnosti Zapada (mletački element) i našeg juga (Crna Gora)
„Koštana“, (1931), po drami Bore Stankovića. Muzički jezik izrasta iz folklorne osnove, ali je oplođen modernim izražajnim sredstvima. Emocionalni ton drame, sevdalijski patos izdignut na viši umetnički stepen. Vrhunac u njegovom stvaralaštvu.
„Seljaci“, rađena prema komadu s pevanjem „Đido“, prvi pokušaj stvaranja domaće, po sadržaju narodske komične, po formi numeričke opere.i
„Otadžbina“
• Zanimljivi radovi iz kamerne muzike-
- dva gudačka kvarteta (Prvi gudački kvartet komponuje u Pragu inspirisan predstavom „Na dnu“ Maksima Gorkog tj. bosjačkom - pesmom pevanom u tom komadu „Sunce izlazi i zalazi“; Drugi gudački kvartet f-moll),
- sonata-fantazija za violinu i klavir,
- Jadranski capriccio za violinu i orkestar,
*instrumentalna dela protkana narodnim motivima
• Simfonijska muzika.
- Simfonija c-moll - Konjović je autor prve srpske simfonije.
- Simfonijska varijacija „Na selu“ nastaje na temu „Pušči me“ iz 10. Rukoveti iz koje Konjović razvija osam varijacija programskog karaktera.
- Simfonijske poema „Makar čuda“, u zgusnutom orkestarskom zvuku prožeta elementima plesa i pesme, evocira istoimenu priču Maksima Gorkog
• Solo-pesme. To su uglavnom umetnički stilizovane narodne pesme: „Pod pendžeri“, izuzetno popularna, peva se i citira kao narodna; sevdalinke („Sevdah“, „Nane, kaži tajku“, „Sabah“), pesme u kojima se uočava prodor impresionizma („Chanson“ „Noćni lotos“, „Noć“) komponovane u tom duhu.
Komponovao je dve značajne zbirke pesama
„Moja zemlja“ -100 narodnih melodija iz svih krajeva Jugoslavije, komponovanih za glas i klavir; melodija ostaje autentična, dok se u klaviru nalazi stilizacija i
„Liriku“ (24 pesama)
• Horovi. često veoma složenih tehničkih zahteva, najuspeliji ženski horovi s klavirom „Za gorom“, „Orošen đerdan“, „Vragolan“; „Zagorski pejzaž“
• Piše članke, eseje i kritike o pozorištu i muzici („Ličnosti“, „Knjiga o muzici“), dve monografije („Miloje Milojević“ i „Stevan Mokranjac“)
Miloje Milojević (1884-1946)
Rođen u Beogradu. Školovao se u Novom Sadu (Srpska gimnazija, Isidor Bajić), Beogradu (Srpska muzička škola, Stevan Mokranjac i Filozofski fakultet) i Minhenu (Muzička akademija). = 1. stvaralačka etapa. Tokom Prvog svetskog rata zajedno sa srpskom vojskom ostaje u Francuskoj. = 2. stvaralačka etapa. Potom se vraća u Beograd. 1924. odlazi u Prag da bi položio doktorat iz muzikologije. Poslednjih godina bio je profesor kompozicije na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Umro je 1946. = 3.stvaralačka etapa
Bio je vrlo istaknut muzički pisac i kritičar (pisao je u „Srpskom književnom glasniku“ i „Politici“), organizator i pedegog, jedan od naših prvih doktora muzikologije, pijanista i kompozitor
Iako ne zapostavlja oslonac na narodni melos, najpotpunije se izražava u originalnim delima zapadno-evropske stilske orjentacije.
Gotovo je isključivo kompozitor malih oblika, minijatura tj. kamerni liričar-
• solo-pesme, zahvataju tri oblasti: (1) one u kojima je obrađivao folklor: zbirka „Narodne melodije iz Južne Srbije“ (2) intimna lirika , pisana većinom na stihove stranih pesnika: zbirka „Pred veličanstvom prirode“ (3) u kojima se inspiriše egzotikom: „Japan“
• Hor.
Mešoviti hor „Slutnja“,
horovi na stihove Miroslava Krleže „Pir iluzije“, Prag
horske kompozicije za decu.
Popularna horska kompozicija pisana na narodne stihove „Muha i komarac“, za mešovit ili ženski hor
• klavirske kompozicije,
„Minijatura“ za klavir
zbirka „Četiri komada“ koja obuhvata kompozicije „Stara priča“, „Melanholično veče“, „U sumrak je ljiljan snevao“ i „U vrtu“, elementi impresionizma pod uticajem Francuske
Sveska sa YU narodnom melodijom objavljene u Fr klavirska svita „U mojoj zemlji“, „Pesma za glas i klavir“, „Srpske narodne melodije“, „Legenda o Jefimiji“, za violončelo i klavir, inspirisana pesmom Milana Rakića
klavirska svita „Ritmičke grimase“, Prag, ekspresionizam
„Sonata“ za violinu i klavir h-mol, Prag
„Melodije i ritmovi sa Balkana“, „Povardarska svita“, „Kosovska svita“, pred kraj života kada se vraća folkloru
• Orkestarska dela
Simfonijska dela- poeme „Smrt majke Jugovića“,
svita za gudače „Intima“...
nadrealistički balet „Sobarova metla“,
Stevan Hristić
Bio je kompozitor, dirigent i pedagog.
Rođen u Beogradu 1885. Studira i diriguje u Lakpcigu. Vraća se u Beograd i radi kao nastavnik u Mokranjčevoj muzičkoj školi. Dve godine provodi na studijskom putovanju u Moskvi, Rimu i Parizu. Njegov dalji rad je vezan za NP gde je na mestu kapelnika (1912.), dirigenta mnogih operskih predstava, direktor opere (1924-1934) i kao autor scenske muzike. Pri osnivanju Muzičke akademije 1937. uz K. Manojlovića i P.Stojanovića predstavlja jezgro prvih nastavnika, profesor kompozicije i instrumentacije, rektor. Posle rata stiče priznanja i postaje član SANU. Umro je u Beogradu 1958.
• „Ohridska legenda“ – smatra se najzrelijim plodom njegovog umetničkog shvatanja koja je nastala u vreme našeg izvesnog vraćanja romantizmu, kada se umetnost iz naroda tražila i cenila. Prešla na operske pozornice Čehoslovačke, Polske i Sovjetskog saveza.. Pisana je 20 godina sa prekidima. Povezanost sa narodnim tlom i folklorom + korišćenje sredstava i rezultata evropskih kompozitorskih pravaca, naročito impresionizma, za moskovsku premijeru je dopunjuje novim plesnim numerama
• Autor scenske muzike „Čučuk Stana“ M.Petrovića Seljančice, „Sunce“ Šantić, „Lazarevo vaskrsenje“ Vojinović, „Hamlet“, „Uobraženi bolesnik“, „Večiti mladoženja“, „Zimskla bajka“. Muzička drama „Suton“ rađena prema Vojinovićevoj „Dubrovačkoj triologiji“, fina, kamerna opera natopljena duhom i atmosferom starog aristokratskog Dubrovnika, posle II svetskog rata je dopunjuje novim činom, baletskim intermecom
• Muzika za filmove „Sofka“ i „Bila sam jača“
• Solo pesme „Lastavica“, „Novembar“...
• Niz od 15 narodnih pesama iz Južne Srbije za glas i amli orkestar
• Horsko delo „Dubrovački rekvijem“, „Jesen“, „Zvezde“, najznačajnije „Opelo“
• Klavirska zbirka „Skice“ – nosi sva obeležja mladalački zanesenog početnika, koji se ugleda na Čajkovskog i Šumana
• Rapsodija za klavir i orkestar
• „Simfonijska fantazija“ za violinu i orkestar – diplomski rad
• Oratorijum „Vaskrsenja“
Josip Slavenski
Rodio se 1896. u Čakovcu (Međumurje) u porodici Štocler, otac je bio pekar i svirao je tamburu i gitaru, a majka je pevala stare međumurske pesme. Jedan mecena mu omogućuje odlazak na studije u Budimpeštu gde nalazi putokaz za umetničko uobličavanje folklora izražajnim sredstvima moderne muzike. Za vreme rat se bavi pekarskim zanatom da bi potom nastavio studije u Pragu. Izvesno vreme potom boravi u Parizu, a u Nemačkoj nastupa kao kompozitopr sa svojim „Prvim gudačkim kvartetom“, koje mu donosi najviše priznanja inostrane kritike i od tada postaje poznat u svetskoj javnosti. Od 24 boravi u Jugoslaviji (nastavnik u Zagrebu, Beogaradu, profesor u Srednjoj muzičkoj školi pa na Muzičkoj akademiji)
Interesovanje za folklor na prostoru Balkana (prvi balkanski kompozitor). Širina i neposrednost izraza dominiraju nad tehnikom (muzički primitivista). Nije se zadovolji samo kalsičnim instrumentima
• „Simfonija Orjenta“, simfonijsko-oratorijumska svita za solo, hor i orkestar, kroz sedam stavova
• Simfonijska svita „Balkanofonija“
• Horovi: „Voda zvira“, „Ptiček veli“, „Molitva dobrim očima“, ciklus za duboki glas i gudački orkestar „Pesme moje majke“
• Orkestarske kompozicije : „Jugoslovenska svita“, „Balkanske igre“, „Simfonijski epos“, inspirisan narodno-oslobodilačkom borbom
• Instrumentalni: „Koncert za violinu i orkestar“, „Sonata za violinu i orgulje“, „Jugoslovenska svita“, „Balkanske pesme i igre“ za klav
Пријавите се на:
Постови (Atom)